Odlaze mučenice
jedna za drugom.
Ja ću da izostanem.
Idem da sednem na prag.
Tamo imam sedamnaest.
Žvaćem žvaku.
Udišem leto,
kokosovo mleko za sunčanje.
Slušam muziku
i opet sam zaljubljena u idiota
dok se spremam
da progutam još jednu špenadlu
svoje majke.
Njene izreke
paraju grlo.
A ona nastavlja da živi.
Verujem u njenu smrt
svaki dan.
Od toga živimo —
od priča o njenom umiranju.
A onda ona ode.
Krene povorka.
Moj telefon ćuti.
Ona me više ne zove
dvadeset puta na dan.
Žene u povorci
pokušavaju da me uhvate
i razapnu
zbog toga što mi nešto fali.
Majka stražari
i mrtva.
Nikada nije cenila
tehnološku revoluciju.
Javlja se u snovima.
Kaže mi
kojim putem da ne idem.
A ja idem.
Ovako slobodna.
Ostavite odgovor