Svadba

U našoj porodici, kao i u većini ispravnih porodica na ovom parčetu panonske ravnice, vladao je sistem koji bi politikolozi mogli nazvati prosvetljenim apsolutizmom, a mi, ukućani, jednostavno „tatina reč“. Moj svekar, Luka, nije bio samo glava kuće. On je bio Ustav, Vrhovni sud, predsednik i oba doma parlamenta u jednoj osobi. Njegova fotelja u dnevnoj sobi nije bila komad nameštaja; bila je to Katedra Patrijarhalne Mudrosti, presto sa kojeg se upravljalo sudbinama, daljinskim upravljačem i rasporedom nedeljnog ručka.

Luka je bio čovek starog kova, isklesan iz nekog tvrdog, otpornog materijala koji se danas više ne proizvodi. Njegova reč imala je težinu zakona, a njegov pogled moć da zaustavi saobraćaj u prečniku od pedeset metara. Poštovali su ga svi. Komšije su, kada bi ga videle kako zaliva baštu, utišavale radio-aparate. Rođaci su, pre nego što bi ga pozvali da pitaju za savet, proveravali da li su pristojno obučeni. Čak je i njihov  pas, jedan inače drčan jazavičar, prestajao da laje i zauzimao stav mirno kada bi Luka ušao u dvorište. On nije govorio mnogo, ali kada bi progovorio, njegove rečenice bile su kratke, jezgrovite i konačne kao presuda. U njihovoj kući nije bilo mesta za demokratske rasprave. Postojala je samo Lukina volja i dečija, neupitna obaveza da je sprovedu u delo.

Međutim, vremena se menjaju. Barem smo mi tako mislili. „Mi“ smo ja, devojka Bojana i Bane, njegov mlađi sin, jedan od naslednika trona za koji nije bio ni najmanje zainteresovan. Bane i ja smo bili tipičan primer generacije koja je previše gledala  komedije. Studenti, večito bez novca, ali sa srcima punim ljubavi i glavama punim planova koji su se kosili sa svim zakonima fizike i ekonomije. Odlučili smo da se venčamo.

Zašto? Zato što smo se voleli, naravno. To je, u našem univerzumu, bio jedini validan razlog. Pitanja kao što su „od čega ćemo plaćati račune? „gde ćemo živeti? ili šta ćemo jesti, osim ljubavi i iz studentskih menzi?“ činila su nam se prizemnim, nevažnim, problemima za neke druge, manje prosvetljene ljude. Mi smo imali plan. Plan koji je u svojoj jednostavnosti i genijalnosti bio ravan otkriću točka. Naš plan je bio da se venčamo, da živimo zajedno, i da budemo srećni do kraja života. Sve ostalo će se, verovali smo, nekako rešiti samo od sebe.

Naša vizija venčanja bila je u skladu sa našom filozofijom. Moderna, intimna, ležerna. Ručak. Ali ne bilo kakav ručak. Svečani ručak za najuži krug, što je po našoj proceni uključivalo roditelje, braću i sestre, kumove i možda dva do tri najbliža prijatelja. Sve ukupno, dvadesetak ljudi. Posle toga, uveče, žurka. Ali ne bilo kakva žurka. Žurka za naše društvo, njih pedesetak, sa bendom koji svira muziku koju mi volimo. Bend se zvao, sećam se, „Akustična praznina u getu“ i svirali su obrade nekih mračnih, alternativnih bendova koje niko osim nas nije slušao. Bili smo uvereni da je to vrhunac prefinjenosti i urbanog duha.

Sa tim planom, savršeno iskovanim u našim zaljubljenim glavama, jednog dana smo, držeći se za ruke radi moralne podrške, stupili pred strogog oca i budućeg, smatrali smo, oduševljenog svekra Luku. On je sedeo u svojoj fotelji-prestolu, čitao novine i pio kafu. Podigao je pogled preko naočara, pogled koji je govorio: „Imate trideset sekundi da iznesete svoje zahteve pre nego što donesem odluku.“

„Tata,“ počeo je Bane hrabro. „Bojana i ja smo… ovaj… odlučili smo da se venčamo.“

Luka je spustio novine. Nastala je tišina. Nije to bila obična tišina. Bila je to gusta, teška tišina, ispunjena neizgovorenim pitanjima o našem mentalnom zdravlju. Trajala je, činilo mi se, oko sedamnaest minuta. Onda je Luka klimnuo glavom, polako, kao da procesira informaciju od strateškog značaja za odbranu zemlje. „Dobro,“ rekao je. Samo to. „Dobro.“ A onda je dodao: „Večeras, posle dnevnika, za stolom. Svi. Ti, Bojana,  majka i ja. Da razgovaramo.“

Sastanak. Samit. Konferencija na Jalti u našoj trpezariji. Osetili smo kako nas obuzima hladan znoj. Bane me je ohrabrujuće stisnuo za ruku, ali videla sam u njegovim očima isti onaj tračak panike koji se ogledao u mojima. Bitka je tek počinjala.

Te večeri, trpezarijski sto, obično mesto porodičnih obroka, pretvorio se u tribunal. S jedne strane stola sedeli smo nas dvoje, mali, uplašeni, kao optuženici u nekom kafkijanskom procesu. S druge strane sedeo je Ujedinjeni front  – Luka i Beba, Banetova majka a na telefonskoj vezi moji roditelji otac Nikola, otprilike sijamski blizanac Luki i majka Borka, naizgled popustljiva, ali izgled vara. Naši očevi, dva patrijarha koji su se, uprkos razlikama u karakteru, uvek slagali po ključnim pitanjima, a ključno pitanje je bilo da se stvari rade „kako treba“. Majke su bile po strani, u ulozi nemih posmatrača i logističke podrške, svesne da se njihovo mišljenje, iako će biti formalno zatraženo, neće suštinski uzeti u obzir.

Luka je započeo sastanak. Nije povisio ton. Njegova snaga nije bila u vikanju, već u mirnoj, neumoljivoj logici koja je lomila svaku pobunu u korenu. Pogledao nas je, opet preko naočara, i počeo sa ispitivanjem.

„Dakle,“ rekao je mirno. „Rešili ste.“ Mi smo klimnuli glavom. „Jeste li obavestili svoje društvo?“ „Jesmo,“ rekli smo u glas, ponosni na svoju ažurnost. „Dobro. Jeste li kupili prstenje?“ „Jesmo!“ rekao je Bane, vadeći iz džepa dve zlatne alke koje smo kupili od džeparca. Izgledale su lepo, ali u atmosferi ovog samita, odjednom su mi delovale jadno i neubedljivo. Luka ih nije ni pogledao. Samo je klimnuo glavom. „Svadbeno odelo, venčanica? Jeste li i to rešili?“ „Jesmo,“ rekla sam tiho. Nisam dodala da se radi o beloj letnjoj haljini koju je šio muški krojač jer je krojačica rešila da otputuje na odmor a meni se nisu sviđale kičaste venčanice koje su se iznajmljivale u prodavnicama u gradu. Osetili smo da ti detalji nisu bitni za ovaj nivo diskusije. Luka je napravio pauzu. Nikola se nakašljao, u znak slaganja. Zatim je pogledao ponovo u nas, a na licu mu se pojavio blagi, gotovo očinski osmeh. Taj osmeh me je uplašio više od svega.

„E, onda se vaše ovde završava,“ rekao je Luka, sa onom konačnošću sa kojom se objavljuje kraj rata.

Bane i ja smo se pogledali. Nismo razumeli. Šta se završava? „Kako to misliš, završava?“ pitao je Bane. „Tako, sine. Vi ste svoj deo obavili. Našli ste se, zavoleli, odlučili. To je najvažnije. Sve ostalo je na nama, starijima.“

I onda je počeo da izlaže plan. Ne naš plan, naravno. Njihov. Operacija „Svadba“. Bio je to plan toliko grandiozan, toliko detaljan, da smo bili uvereni da ga je pripremao mesecima, možda i godinama, čekajući ovaj trenutak.

Prvo, restoran. Ne neki mali, intimni kutak. Sala. Jedna od onih ogromnih sala za svadbe, sa kristalnim lusterima i kapacitetom koji bi mogao da primi omanji grad. Zatim, gosti. Luka i Nikola su izvadili dva prastara, pohabana adresara, svoja lična jevanđelja društvenih obaveza. Počelo je nabrajanje. „Moramo zvati kuma Stevu. I njegove sinove sa ženama. I njegovu svastiku, znaš, onu iz Futoga, pomogla nam je oko onih pločica ’89.“ „A moj pobratim Mića? Red je. On je meni bio na ispraćaju u vojsku.“ „Ne smemo zaboraviti komšiju Paju, pozajmio mi je brusilicu prošle godine.“ „A moji sa posla? Njih dvadesetoro, najmanje.“ „A tvoji sa pecanja?“ „A moji sa boćanja?“ Spisak se širio geometrijskom progresijom. Uključivao je rođake do sedmog kolena, prijatelje iz vojske, kolege sa posla, komšije, poslovne partnere, ljude kojima se dugovala usluga, ljude od kojih se očekivala usluga, i ljude koji su prosto morali biti pozvani da se ne bi naljutili. U roku od pola sata, spisak je dostigao cifru od četiristo pedeset imena.

Bane i ja smo sedeli skamenjeni. Četiristo pedeset. Naša intimna žurka za pedeset prijatelja odjednom je delovala kao sastanak kućnog saveta. „Ali, tata…“ pokušao je Bane. „Odakle nam novac za sve to?“ Luka ga je pogledao onim pogledom koji je govorio: „Pitanje je na mestu, ali je irelevantno.“ „Ne brinite vi za to. To je naša briga. Naše je da ispoštujemo ljude koji su nama nešto značili u životu.“

Poslednja tačka dnevnog reda. Muzika. „Mi smo mislili…“ počela sam hrabro. „Imamo jedan bend, naši drugari, sviraju…“ „Bend?“ prekinuo me je Nikola sa osmehom. „Imamo mi bend. Proveren. Orkestar ‘Zlatne strune’. Sviraju sve. Od Baje do Silvane. Malo starogradske, malo dvojke, može i neki rok za omladinu. ‘Moji su drugovi’ kad nas ponese atmosfera. To je muzika za narod, za veselje.“

„Akustična praznina u getu“ je u tom trenutku izvršila kolektivno samoubistvo u mojoj glavi.

I tako je bilo. Naša mala, intimna ceremonija pretvorila se u narodno veselje epskih razmera. Svadba je trajala od ranog jutra. Bilo je tu svega. Pečenog vola, sarme u pet ujutru, reka rakije i vina, i naravno, orkestar „Zlatne strune“ koji je neumorno prašio hitove koje nikada u životu nismo čuli.

Bane i ja smo bili statisti na sopstvenom venčanju. Glavni glumci bili su naši očevi. Lebdeli su kroz salu, ozareni, srećni, primali čestitke, nazdravljali, grlili se sa ljudima koje nisu videli dvadeset godina. Ovo nije bila naša svadba. Ovo je bila njihova proslava života, kruna njihovog postojanja, prilika da pokažu svoj status, da ugoste svoje prijatelje, da vrate stare dugove i stvore nove. Mi smo bili samo povod, zgodan izgovor da se svi okupe i lepo provedu.

Stajali smo sa strane, nasmešeni kao dva manekena u izlogu, primali poljupce od brkatih tetaka, rukovali se sa stotinama nepoznatih ljudi, i povremeno bi jedno drugom šapnuli: „Je l’ znaš ko je ovaj?“ „Nemam pojma, mislim da je tatin kolega sa bivšeg posla.“ U jednom trenutku, orkestar je zasvirao nešto što je ličilo na rokenrol. Naši prijatelji su skočili, pokušavajući da naprave atmosferu. Trajalo je tačno tri minuta, pre nego što je Luka diskretno prišao šefu orkestra i rekao mu nešto. Sledeća pesma bila je „Mito, bekrijo“.

Na kraju, bili smo premoreni, ali na neki čudan način, čak i srećni. Gledali smo naše roditelje, njihova ozarena lica, njihovu iskrenu radost. Shvatili smo da je ovo bio njihov način da nam pokažu ljubav. Grandiozan, bučan, potpuno pogrešan po našim merilima, ali iskren.

Našu žurku, onu sa „Akustičnom prazninom u getu“, napravili smo nekoliko godina kasnije, kada smo imali svoj stan, svoje poslove, svoj novac. Bilo je sjajno. Ali nikada nismo zaboravili Operaciju „Svadba“. Postala je porodična anegdota, priča koju pričamo prijateljima uz smeh.

I naučili smo lekciju. Vremena se možda menjaju. Ideje o slobodi i individualnosti možda cvetaju. Ali neke stvari ostaju iste. Na ovim prostorima, zakon prirode, jači od gravitacije i teorije relativiteta, jeste da se očevi moraju slušati i poštovati. Barem kada je organizacija svadbe u pitanju. Jer, na kraju krajeva, vi se možda venčavate, ali oni vas udaju i žene. I tu se sva priča završava.