Постоје земље у које никада нисам отпутовао, а ипак их познајем боље него неке у којима сам боравио. Њихове улице нису уцртане на мојој мапи, али су ми дубоко утиснуте у свести. Њихови људи ми нису пружили руку, али су ми отворили душу. Како? Кроз књижевност. Кроз књигу. Књига је огледало душе, не само њеног аутора, већ читавог друштва, једне земље, једног народа.
Схватио сам да је читање више од интелектуалне радње, оно је чин приближавања, уласка у туђи свет, у туђи језик, у туђу тишину. Књига је и амбасадор културе, сведок времена, печат постојања. И управо зато, књижевност је најдубљи начин да се упознају и разумеју други.
Свака држава има своје писце који пишу и дишу смисао оне цртице која се налази између године рођења и године смрти. Толстој нам не прича само о Русији, он нас уводи у руску душу, у њену борбу, у њену веру, у њенe противречности. Маркес нас не води само кроз Колумбију, већ кроз магију која прожима латиноамерички живот. Андрић не описује само Босну, већ нас суочава са балканским временом, с историјом која не пролази, већ остаје као обележје карактера.
Књижевност је културни кôд који се осећа. Она је језик који тумачи вредности, мане, врлине, страхове и наде једног народа. Када читамо, разумемо и саосећамо. Улазимо у туђе ципеле, туђе мисли, туђе снове. Читање руши зидове, разбија предрасуде, отвара прозоре ка свету.
У времену када се границе поново подижу, књиге их обарају. Преводиоци постају мостови, а читаоци, путници који не траже визу. Читање је најинтимнији облик дијалога са другим, чак и када је тај други удаљен хиљадама километара. У прочитаном, откривају се суштина и дух друге културе.
Уместо туристичког водича, понеси роман. Уместо разгледнице, прочитај песму. Књига ће ти показати оно што ниједна камера не може ухватити: унутрашњи пејзаж народа.
Књижевност не приказује фасаде и сензације, нуди нам темеље и суштину. Кроз њу, путујемо у простор и у време, у дух, у тишину која говори више од речи.
Позивам те, читаоче, да отвориш своје „треће око“ – не оно које гледа, већ оно које спознаје. Путуј кроз странице, кроз реченице, кроз стихове. Упознај свет као сведок, као саосећајни истраживач.
Јер, свака књига је земља, сваки писац – народ, свака реч – култура. Сваки језик и писмо – цвет посебног мириса и боје. А ти, који читаш, већ си на путу. Сусрет са другим народима на страницама књига и поимање значаја мултикултуралности и разноликости омогућавају ти да боље упознаш сопствену културну баштину и представиш је у свету.
Срби као мали народ немају моћ бројности, али имају моћ речи. У времену када се свет представља сликама и брзим порукама, прилика је да се користи и књижевност као медиј, који се подједнако развија у матици и у расејању. Данас је све више високообразованих у дијаспори и многи су поред својих послова окренути очувању свог језика и писма, и прибегавају и писаном стваралаштву, не само кроз научне радове, већ и кроз уметничко стваралаштво. На тај начин Србија има прилику да се представи, и буде препозната, кроз књижевност. Да би се једна земља и њен народ што боље упознали, најбоље је да се чита њихова књижевност. То није само културна стратегија, већ нужност.
У Србији и њеној дијаспори живе и стварају бројни аутори чија дела заслужују да буду амбасадори једне земље која је кроз историју више пута била на граници, између истока и запада, између трагедије и наде, између ћутања и песме.
Зато је потребно радити на преводима, на издаваштву ван граница, на повезивању са светским књижевним токовима, агенцијама, издавачима, фестивалима. Треба преносити српску књижевност другима, и на папиру и у дигиталном облику, јер читаоци нису само публика, већ носиоци културе, образовања, духовности.
Србија треба да се истакне по снази своје књижевности. Јер реч, када је истинита и дубока, надживљава све друге облике представљања. А књига, када је добра, постаје лице једног народа.
Ostavite odgovor