Arhitektura socijalističkih zgrada nosila je u sebi jednu neistraženu pedagošku manu. Zgrade su se često zidale od čuvene reljefne fasadne cigle. Za prosečnog čoveka, ta cigla je predstavljala solidnu izolaciju i simbol dugovečnosti. Međutim, za hiperaktivnu decu iz komšiluka, ta ista fasada bila je besplatni, visinski alpinistički poligon za koji vam nije trebala ni skupa oprema, ni roditeljska saglasnost.
Kada sam bila klinka, moja porodica i ja smo živeli u jednoj takvoj zgradi na drugom spratu. Ispod nas, na prvom spratu, živela je porodica sa troje dece, koja su od mog brata i mene bila starija taman toliko da u našim očima imaju status neprikosnovenih idola. Najstarija, Mira, bila je neverovatno ozbiljna i savesna devojka. Njen nivo odgovornosti bio je toliki da ste joj komotno mogli poveriti na čuvanje decu. S druge strane, Nenad i Sanja, blizanci, su bili… pa, recimo to diplomatski, veoma zanimljivi. Oni su u praksi funkcionisali kao dvoglavi agenti čistog haosa.
Kada bi naši roditelji morali negde da odu, logistika je bila jednostavna, moj brat i ja smo spuštani sprat niže, kod komšija na čuvanje. Pod Mirinom komandom, taj stan je bio mirni internat, ali kada bi Mira morala da uči, vlast su preuzimali Nenad i Sanja. Tada je prvi sprat postajao luna park za maloletnike. Igrali smo žmurke po ormarima, lomili kolena igrajući ćorave bake, a kruna svake večeri bile su horor priče. Nenad je imao takav talenat za dramatizaciju urbanih legendi o duhovima, vampirima i nevidljivim čudovištima koja vrebaju iz mraka, da smo brat i ja kući redovno odlazili sa teškim oblikom kliničke paranoje, plašeći se i sopstvenog odraza u ogledalu.
Nenad je bio onaj tip dečaka koga ne drži mesto. Nezaustavljiv, nesavladiv, minijaturna atomska bomba u patikama. Zakoni fizike, a posebno zakon gravitacije, za njega jednostavno nisu važili.
Jedne jesenje večeri, naši roditelji su bili kod kuće, a ja sam u svojoj sobi na drugom spratu ugostila najbolju drugaricu. Sedele smo na tepihu, mrkli mrak je uveliko pao, a nas dve smo, u klasičnoj tinejdžerskoj ilegali, tiho i konspirativno šaputale.
Bila je grobna tišina. A onda, iznenada, oglasio se zvuk kucanja.
Obe smo ućutale i skamenile se. Zvuk je dolazio sa prozora. Ljudski mozak u tim trenucima radi kao digitron koji je pregoreo. Prva misao, neko kuca. Druga misao, ali mi smo na drugom spratu. Iza tog prozora nema terase. Nema požarnih stepenica. Nema drveta. Postoji samo ambis i tvrd subotički beton deset metara niže.
„Jesi li i ti to čula?“ pitala je Sandra, dok joj je boja ubrzano napuštala lice. „Možda je ptica…“ prošaputala sam u očaju, mada nijedna ptica na svetu ne kuca u staklo prstima.
Prošlo je deset dugih, stravičnih sekundi.
Kucanje. Ovoga puta zvučalo je jače i odlučnije. U tom trenutku, sve one Nenadove horor priče o noćnim senkama koje vrebaju devojčice vratile su se kao bumerang. Moja drugarica je prestala da diše i verovatno je u glavi već pisala oproštajno pismo. Ja sam osetila kako mi se želudac penje u grlo. Neko, ili nešto, lebdelo je u vazduhu ispred mog prozora na drugom spratu i tražilo da uđe.
Kolena su mi klecala. Ustala sam polako, držeći se za ivicu kreveta kao za pojas za spasavanje na brodu. Približavala sam se prozoru milimetar po milimetar. Srce mi je tuklo dvesta na sat. Rukom sam, drhteći, jedva pomerila zavesu…
A tamo… priljubljen uz spoljašnji zid, rastegnut kao žaba, stajao je Nenad.
Na visini od deset metara, taj genijalni ludak držao se vrhovima prstiju za fasadne cigle, odupirući se vrhovima patika o iste. Viseći tako u potpunom mraku, prkoseći gravitaciji, on me je gledao kroz staklo. Lice mu je bilo iskrivljeno u grimasu, ali ne od fizičkog napora, već od toga što je umirao od smeha. Gledao je u nas dve, blede kao zombije, i bešumno, isplaženog jezika, rugao nam se što smo ispale takve neviđene, epske kukavice.
Mislila sam da ću istog trenutka dobiti nervni slom. Otvorila sam usta da vrisnem i alarmiram pola kvarta, ali je on samo brzo odmahnuo rukom, spretno prebacio težinu na drugu ciglu, i poput onog pauka iz noćnih mora, počeo neverovatnom brzinom da se spušta niz fasadu nazad ka svom prozoru na prvom spratu.
Prošle su decenije od te večeri. Preživela sam i odrasla. Zgrade sa fasadnim ciglama su na svu sreću izašle iz mode. Ali, neka sećanja jednostavno nikada ne izblede. I dan-danas, kada uveče padne mrak, često uhvatim sebe kako sumnjičavo, krajičkom oka, gledam prema staklu. Živim, istina, na devetom spratu, ali poznavajući onu staru komšijsku ludost, čovek nikada, ali baš nikada, ne može biti previše oprezan sa prozorima i komšijama u pubertetu.
Ostavite odgovor