НА СИНОВОМ ГРОБУ

НА СИНОВОМ ГРОБУ

Док облачи чисту бијелу кошуљу, размишља о прошлости, о данима среће. Лагано закопчава дугмад, а очи му квасе сузе. Данас је десет година откако му је погинуо син. Погинуо је задње године рата.

Прво ће отићи у цркву да се помоли за покој душе, па ће на гробље у повратку. Гробље се налази недалеко од његове куће, на брежуљку на коме је зараван.

По повратку из цркве, лагано, без журбе, пење се уз брдо, ослањајући се на штап. Иако нема ни шездесет, већ изгледа као старац ,туга за сином и самоћа, откако му је умрла супруга, учинили су своје.

Отвара капију, скида капу, те се прекрсти и улази у гробље које је окружено боровима и јелама. Један дио гробља је нижи, па се преко врхова дрвећа пружа поглед ка Игману и Бјелашници.

На самом улазу је сто са клупама, а мало даље неколико стећака и доста старих крстача. Његови су се ту сахрањивали генерацијама.

Долази до синовог гроба. Из торбице вади кадионицу и чисту бијелу марамицу, те њом лагано обрише крст и слику.

– Ето, сине, опет сам ти дошао – једва прозбори.

Кадионицом обиђе и окади гроб, па на мермерну плочу спусти једну ружу. Сједа на клупу и вади стару пожутјелу свеску са фотографијама.

Наглас коментарише фотографије:

– Ово је кад си проходао, а ово… ово је кад је Петар ишао у војску, тад си се први пут напио,како те само мајка наружила…

Фотографија за фотографијом. У једну се загледао, па тихо рече:

– Ово си ти са Весном. Знам да си је волио, али вас је ово зло раставило… Боже, шта ли је с њом?

Сунце је већ било високо, и борови су почели да бацају сјенке по гробовима.

Поглед му се заустави у дну крста на натпису

Захвална отаџбина

Ех отаџбино помисли.

– Идем сад, анђеле мој. Све сам уредио, кад умрем да ме укопају ту поред тебе. Тешко је живјети без насљедника. Идем, доћи ћу ти опет да се испричамо.

Вјетар зашуми кроз борове, и њему се учини као да неко рече: „Хвала ти, оче.“

Окрену се и на капији угледа жену са дјечаком. У једној руци је носила букет ружа, а другом држала дјечака.

Старац једва проговори:

– Весна…

Прво што запази биле су дјечакове очи. Благи осмијех му пређе лицем.

Жена приђе и спусти цвијеће на гроб.Прекрсти се и пољуби слику на крсту док су јој сузе влажиле образе.

Тихо рече:

– Ово је његов син.

Па настави дрхтавим гласом:

– Распитивао се за оца. Кад сам му објаснила, желио је да дође.

И ма дванаест година и зове се Богдан.

Старац ухвати дјечака за руку. Топлина из тог малог длана прође му кроз цијело тијело.

Подиже главу и погледа у небо, не говорећи ништа — само помисли:

– Хвала ти, Боже…

У очима му засијаше сузе. По први пут нису биле од бола.

Сунце на трен обасја дјечака док љуби очеву слику.

Вјетар је и даље шумио кроз борове као да носи благослов.