Lepo sunčano popodne.
Subota, mislim da je. Možda čak i nedelja. Ako nije i ponedeljak…
Ližem pivo, za promenu, i gledam karton pića u lokalu koji sam nedavno otkrio. Trenutno sam na stranici sa koktelima. Deluju primamljivo.
Breaking Bad …čista hemija 5,00
Darkly Dreaming Dexter …ovaj je ubica 8,00
Stranger Things …mešavina, pravo iz ’80. 3,00
Deadwood …prokleto dobar, taman viski 3,00
Killing Eve …martini sa ledom; mnogo leda 3,00
Sharp Objects …ovaj dolazi sa nožem 1,00
Justified …nije tekila 6,00
Ko smišlja ove nazive, uopšte?
Zvonjava na ulaznim vratima najavljuje nekog. Uspevam da vidim tipa krajičkom oka kako se primiče. Seda za šank, odmah pokraj mene.
„Fino mesto“, kaže.
„O-kej je“, odgovaram.
Ne moram da pogledam u njega da vidim da je zagledan u ono što visi sa zidova. Plakate starih filmova. Ono što se prikazivalo sedamdesetih. Možda nešto i iz ranih osamdesetih. Dobre stvari uglavnom.
U ruci mi je Badvajzer. Znoji se poput grešnice na crkvenoj misi. Nalivam se njime.
Šankerica odgovara ambijentu. Liči na jednu od onih lepotica iz filmova strave i užasa. Na onu koju obično iskasape na najodvratniji način nakon što je u prethodnoj sceni vidimo golu.
„O, Bože“, kaže ona. „Gospodine Tarantino. Kakvo iznenađenje…“
Ime deluje poznato, kao uostalom i lice čoveka pokraj mene. To je onaj tip što režira filmove koji pršte od nasilja, u kojima se do kraja svi dave u lokvama krvi.
Devojka popravlja frizuru, briše nervozno dlanove o kecelju.
„Čime mogu da vas uslužim?“, pita.
„Da nemate kojim slučajem veliki Kahuna burger?“, pita tip.
„Ne, ovaj… bar ne još uvek…“, devojka kaže postiđeno, uz osmeh.
„Onda pivo.“
„Koje?“
„Bilo koje.“
Uslužuje ga dovoljno brzo.
„Gospodine Tarantino, da li mogu da vas zamolim za autogram?“
„Što da ne.“
Ne iznenađujem se kada primetim da skida jedan od uramljenih postera sa zida. Izvlači sliku sa rama i pruža mu je.
„Za Boni“, kaže.
Tip se potpisuje velikim zakrivljenim linijama koje podsećaju na pokušaj da se nacrta talas, pa gura plakat natrag.
„Evo“, kaže. „Za Boni.“
„O, veliko hvala.“
Osmehuje mu se. Ima osmeh vrdan hvale. Veliki holivudski osmeh za veliku holivudsku zvezdu.
„Ako vam treba još šta – bilo šta – ja ću biti odmah tu.“
Udaljava se.
Na TV-u se prikazuje jedan od onih starih Bond filmova. Ili reklama za isti, više ne znam ni sam. Ima mnogo akcije, u svakom slučaju.
„Znaš da sam trebao da režiram jedan?“
To pita mene.
„Kako?“
„Film. O Bondu.“
„Zar nisi?“
Nekako sam bio ubeđen da jeste.
„Ne. Nisu mi dali.“
„Zaista?“
Natežem iz flaše dok razmišljam o tome. Ovaj tip je pričljiv, makar kad su filmovi u pitanju. Gledao sam ga negde na TV-u. Suviše je u tome. Suviše i za nekog ko se bavi time.
„Da li te zanima kako bi to izgledalo?“
„Naravno, što da ne.“
„Napravio bih špijunski film. To je to.“
„To je to?“
„Rekao sam ti sve što treba. Bio bi to jebeni špijunski film. Bilo bi tu i akcije, naravno – Bond film jednostavno mora da ima scenu jurnjave, ali ja bih pre svega snimio špijunski film, film prepun obrta, film u kojem niko ne može da veruje nikom, u kojem su svi dvostruki ili trostruki ili četvorostruki agenti. I smestio bih ga u šezdesete godine. Ali da se ne zavaravamo, od toga nema ništa.“
„A zašto?“
„Gledaj ovako. Čak i da režiram taj film to bi bio moj film. Ako me razumeš. A niko ne donosi odluku o poslednjem rezu kad je moj film u pitanju. Niko sem mene, naravno. Ali nema veze. Imam drugu, bolju ideju. Hoćeš da čuješ?“
„Pucaj.“
„Ako ne mogu da snimim film o Bondu onako kako ja to želim, mogu da snimim film o tipu koji je bio inspiracija za Džejmsa Bonda.“
Očekujem neko otkrovenje.
„Snimiću film o Dušku Popovu.“
Ispijam iz mokre zelene flaše. Njegova stoji na stolu, neiskorišćena.
„Popov je bio više od inspiracije Flemingu za Bonda, on ga je načisto iskopirao. Ali načisto. Tako da mogu da snimim film o Bondu, a da to ne bude film o Bondu. Ako razumeš šta hoću da ti kažem. Niko ne bi imao prava da se meša, mogao bih da uradim šta mi se prohte. A kao predložak uzeo bih autobiografiju koju je napisao sam Popov.“
„Pokušavam da zamislim kako bi to izgledalo.“
„Nema potrebe da naprežeš mozak. Reći ću ti. Po atmosferi bi odgovarao prvim filmovima o Bondu. Iz Rusije s ljubavlju, na primer. Ili Zlatoprsti. Tako nešto. I morali bi da imamo Bond ribu. Više riba, zapravo. Popov je bio veliki ženskaroš. Što je zanimljivo, jer uopšte nije bio lep čovek. Ne bi bio ni moj Bond.“
„Tako izgleda.“
„A znaš u čemu je još Popov bio neprikosnoven? Mislim, sem toga što je umeo da laže i da od toga napravi svoj život. Taj tip je deset godina krio od žene da je nekada bio tajni agent. Ja od žene ne bi umeo da sakrijem ni prdež. Popov je voleo da se kocka. Fleming je i to uzeo za Bonda. Ja hoću nešto slično; i moj Bond će da se kocka. Zapravo radnja mog filma će verno pratiti Kazino Rojal, što je praktično anegdota iz života Duška Popova, koju je Fleming iskopirao. Ali, već sam rekao previše.“
Gura ono pivo u stranu.
„Još jedna stvar“, kaže, spreman da napusti lokal. „Najveći deo filma, ako ne i čitav film, bi se dešavao na jednom mestu. U hotelu. I bio bi prepun nemačkih, ruskih, engleskih i američkih špijuna. Hoću da opojavim tu tenziju, tu paranoju, koju si mogao da sečeš na kriške tih godina.“
Silazi sa stolice. Njegovo pivo ostaje nepopijeno. Tužan prizor, ali nekako paše. Hvata se za novčanik i vadi keš. Iz nekog razloga se prisećam scene iz nekog njegovog filma koja ima veze sa ostavljanjem napojnica.
„Ne ostavljam napojnice sem ako nisam fenomenalno uslužen“, citiram ga.
„Nije me terala da se slikam sa njom. Ja to smatram fenomenalnom uslugom.“
Odlazi bez pozdrava.
Na TV-u je Lana Del Rej. Neki njen spot. Razmišljam o tome koliko bi dobro bilo da ona otpeva naslovnu numeru tog filma o Bondu, to jest Popovu, kog Tarantino želi da snimi. Ima mračne melanholije u onome što ova žena radi. A i liči na neku Bond lepoticu, neku koje su iznedrile šezdesete. Bilo bi zanimljivo i da zapeva u filmu. To bi bio dovoljno dobar razlog da posetim bioskop.
Natežem flašu i uzimam poslednji gutljaj. Već se ugrejalo. Naručujem još jedno.
„Šta kažeš?“, pita Boni.
„Za?“
„Za ovog tipa.“
„Zanimljiva ličnost.“
„Misliš da je video šta je potpisao?“
Tražim plakat koji mu je dala. Visi na zidu sleva. Film deluje dosta staro. U njemu glumi neko ko bi Tarantinu mogao da bude otac. Ili deda.“
„Nisam imala plakat nekog njegovog filma, a nisam želela da propadne prilika.“
„Misliš da je primetio?“
„Ko zna.“
„Ljudi za njega govore da je drkadžija. Rekao bi valjda nešto.“
„Ne bi ukoliko je to film koji strašno ceni. Kao ovaj, na primer.“
Gledam ponovo u poster. Da, rekao bih da je u pitanju nešto što bi čak i neki egomanijak smatrao sebe vrednim. Vestern je u pitanju. Korbučijev, rekao bih. A to znači mnogo pucnjave, mnogo znojenja, mnogo nasilja. Klasična, zabavna filmska laža.
Kakva i popodneva ponekada znaju biti.
Ostavite odgovor