Elizabet,
opet je beli papir pod mojim perom,
opet bih ti slatke reči slao,
pesme pisao,
kose ti prstima kvrgavim mrsio,
stihom te milovao.
Elizabet,
ove upale oči za tobom usnulom
još uvek kiše,
još uvek te pogledom traže,
a nema te Elizabet.
I ovi koraci usporeni, starački,
za tobom polako hode
tražeći te u beskraju.
I ne znam Elizabet,
ne znam koje je pismo po redu
koje ti ispisah,
a kao da te od juče nema.
I ne znam koliko ću ti ih još napisati,
ali znam da čitaš svako,
stojiš mi nad glavom i nestrpljiva
čekaš da ga završim.
Usnule su trave Elizabet,
usnulo je cveće, usnio je dan
kada si otišla.
Još pamtim pogled tvojih plavih očiju
koje se polako gase kao sveća,
i poslednji dah koji se od tebe ote
na svojim usnama koje podrhtavaju.
I zvezda je jedna pala sa neba
te noći.
Verovatno su svi koji su je videli
pomislili želju, onako kako smo
ti Elizabet i ja nekada radili,
a ja sam znao draga moja Elizabet
da si to bila ti, da je to bila tvoja duša
koja je otišla pravo u raj.
Elizabet ne brini,
uskoro ću kod tebe, čekaj me.
Noge me više ne slušaju
a ova pogurena kičma se ne da ispraviti,
samo me pamet drži i misli mi tebi putuju.
Na veđe je sneg odavno pao i pegice su mi prekrile telo.
Usnule su trave Elizabet,
usnulo je nebo pod tvojim koracima,
i kiše čini mi se, poslednji put liju
iz ovih umornih očiju.
Vidim na nebu da moja zvezda jedva treperi
da čeka da ova drhtava ruka
ispiše poslednje redove.
Čekaj me Elizabet,
čekaj me da zajedno zakoračimo
nekim probuđenim travama,
da opet prislonimo ostarele dlanove
i da spojimo dva razdvojena srca.
Čekaj me, stižem ti,
moja Elizabet.
S. K.
Ostavite odgovor