Poezija je duboko, teško pisanije
Oguli te
Iscedi do poslednje kapi
Do poslednjeg atoma snage
Skida sloj po sloj
Odeće
Kože
Mesa
Sve do kostiju
I taman kada pomisliš
Da će ti barem one ostati
Uveri te da i one imaju mnogo toga
Za reći
Iz njihovih šupljina lije
More suza
Pa se sa svakom izgovorenom reči
Sve više krune, skraćuju
I iz crne zemlje će govoriti..
Vidim, na nadgrobnoj ploči će se
Nedeljno smenjivati moji stihovi
Drekavci će ih usaglašeno recitovati
A ono veštačko cveće u plasticnoj saksiji
Dugo pamtiti.
Ovo telo ne umire
Ova duša ne ume da se uspava
Emocije da se ugase, uguše..
Jedan život malo je
Da sve iz ovog tela
Izađe na papir.
Ostavite odgovor