Дао сам испите у Новом Саду. На мишиће. Није сјајно, али боље и тако него празан индекс. Кренем ка Железничкој станици кад зазвони телефон — зове ме један побро, родом од Шипова.
„Ђе си, мили?“
„Ево ме на Лиману.“
„Па крв ти јебем, дођеш у Нови Сад и не јавиш се. Ајде, купим те, идемо у кафану.“
„Ајде, побро.“
Покупи ме и правац у Ветерник, да залијемо „успех“. Кафана као да је време стало — прегорели карирани столњаци, металне пиксле, дим, и конобарица која те погледом натера да заборавиш све што си икад обећао себи.
Пјевамо на суво, испијамо флаше пива. Пиво на празан стомак пада теже него живот.
„Оклен је ова мала?“ — питам побру.
„Не знам, сад ћемо је питати.“
„Сања, оклен си ти?“
„Што се то тебе тиче?“ — одбруси.
„Пита овај наш стихоклепац за тебе,“ рече он, а један момак добаци:
„Хоће те бацити пода се на прса јуначка, Сања!“
„Не би тај пијан мога ни бабу јебат, а не мене!“ — узврати она.
„Мала,“ кажем јој, „ја бих те само љубио. За јебање треба времена, а љубљење траје краће и више боли.“
„Ајде у пичку материну пијану, шта ћеш пити?“ — рече, али се насмеја.
„Дај туру свима, нећу воде! Ајде, побро, поћерај!“
Крене он да пјева:
„Аој, моја два невена плава,
Аој, моја цурице гарава…“
Ори кафана, дрхти стакло, а на радију Хаустор пјева о Ени. Мирише дим, проливено пиво и младост што гори. Пјесма расте, људи пристижу, спомиње се Книн, Гламоч, Лика, Грмеч… као да смо се сви састали на једно вече да потврдимо да још постојимо.
„Из камена вода прска,
Дебела ми цура мрака…“
Смех и алкохол топе време, као да је живот само ова ноћ. Сви смо исти — без посла, без наде, али с пјесмом у грлу и тугом у очима.
Опремише ме барабе и спакују у воз. Заспем.
Будим се на Новом Београду. Отварам очи, а кожа ми мирише на алкохол и неку врсту срамоте. Силазим, настављам да пијем до јутра.
А сад… кад одем у Нови Сад, све је некако чудно тихо. Тај град који ме некад грлио, сад ме гледа као бивша љубав што не зна више да ли јој недостајеш. На железничкој станици више нема путника, од кад је надстрешница пала. Само ветар и неки погледи који избегавају једни друге.
Људи су тужнији, у ваздуху стоји неки мирис неправде, као да се увек негде недавно плакало. Као да се у сваком кораку чује мајчин глас који дозива неког ко се никад није вратио.
Тужан си ми, Нови Саде.
Ти који си ми дао диплому, успомене и мамурна јутра пуна смеха.
Ти у чијим сам кафанама волео, певао и губио се.
Оправи ми се, Нови Саде.
Држим ти палчеве.
Не дај ми се.
Јер ако се ти предаш — нестаће и оно последње место где смо још могли да верујемо у живот.
Ostavite odgovor