Огледало

На почетку је постојао простор.

Простор који смо лако испунили

једноставношћу,

топлином и

нежношћу

својственим ратницима

који већ одавно у ратове не иду

јер о њима знају све.

Затим се родио додир.

Лаган и благотворан.
Додир који је

радовао наше прсте,

крепио кожу,

и понео нас као снажна

планинска река.

Сплетених руку

допустили смо јој да нас носи

верујући да ће нам њени брзаци

испрати болове,

исцелити ране

и отворити срца.

И сада повезани нитима речне траве

течемо ка неком топлом мору

у којем ћемо се заувек огледати.