Ohridska bajka
Bod po bod, tkani behu doživljaji.
Grejaše me umilni zraci
ohridskog sunca.
Grlom mi naviraše slatki udisaji,
obojeni koloritom
rumenog begunca.
Razlivaše se bakarne daljine,
gde Crnim Drimom, uz suton,
ploviše letnja uvertira,
u neznane divljine.
I taj smiraj dana, još uvek,
dušu mi nijansira.
Žubor reke, bistre i bučne,
budiše mi pluća svežinom,
prodornom i reskom.
Vodopade brze i hučne,
Ugledah iznenađeno,
dok tutnjaše rekom.
Podalje, beli labudovi u zagrljaju,
stremiše ka purpurnom zalasku,
čedno i zaljubljeno,
Među njima, u jezerskom odsjaju,
zlatni, manastirski krst
sijaše uzvišeno.
Tu, nad blistavom površi jezera,
Čilo i orno, tamjan zamirisa,
iz manastira, konaka i odaja.
Zasja snaga iz rasutih bisera.
Nahraniše se ljudska čula
i okrepiše duhovna spoznaja.
Nastavljah nemo da razgledam.
Velelepna crkva Svete Sofije,
iz ptičije, raskošne perspektive,
svojim duhom širiše dojam
premudrosti Božije,
blagosti i dobrote nesagledive.
Stari, drveni most, pored hridine,
šaputa mi svoje tajne;
Sakrivene u neistražene,
jezerske dubine.
Tamo se rađaše jedinke,
nepoznate i sasvim malene.
Dok letih krilima konjica od vile,
lepote snene i prozirno-rujne,
udisah bujno zelenilo.
Osećah miris nestvarne idile.
Pitah se tada, opijeno i zbunjeno:
Da li se sve ovo stvarno zbilo?
Čuh prodoran kliktaj: klak, klak!
Pa snažan klepet krilima.
Prenu me iz eha meditacije,
još glasnije: klap – klak!
Otkrih tada iznenada,
gnezdo u grmlju akacije.
Goluždravi, gladni pelikani
Grle svoju kudravu,
milu majku;
dok ih vešto, s ljubavlju hrani.
I priča im ovu beskrajnu…
ohridsku bajku.
Ostavite odgovor