Kada je voz usporio, shvatio sam da nikada nije jurio kroz pejzaže sveta, već kroz mene. Svaki vagon bio je jedno pitanje, svaki prozor jedno sećanje, svaka stanica jedno iskušenje koje sam morao da razumem, ne da pobegnem.
Dete je na početku gledalo svet spolja, tražilo Boga u nebu, istinu u odraslima, sudbinu u zvezdama. Ali kako je voz prolazio kroz zapovesti, strahove, bes, tišinu i ljubav, nešto se u njemu preokrenulo.
Shvatio je da Bog nije glas spolja, već zakon tišine u njemu.
Da sudbina nije pruga, već svest koja bira kako će se kretati.
Da voz nije mehanizam, već puls bića koji nosi sve njegove živote.
Kada su se vagoni ugasili, a šine nestale u svetlosti, dete je ostalo samo sa sobom. I tada je shvatilo da put nije završen – da se tek sada rađa.
#vozsudbine #roman
Ostavite odgovor