Oslonio se na laktove. Stariji tip. Ne zato što izgleda matoro i ne zato što ima previše bora, već zato što je sav prosedeo. Kosa mu je tamno siva, sa belim čekinjama tu i tamo. Brada mu je nešto svetlija.
„Ti si zvala mene“, rekao je.
Ima hladan glas. Ili se tako čini zbog toga kako je gleda. Zenice su mu crne, one kao da upijaju radost devojke koja sedi naspram njega.
Ona je slatka. Njena svetloplava kosa odsijava pod svetlom obližnje lampe i liči na oreol. Izgleda kao nevinašce. Uvija se oko sebe, upreda, ruke držeći između nogu. Kao da tamo dole nešto krije.
„Jesam“, kaže.
Ne gleda ga u oči. Kao da ne sme. Kao da one pružaju neku nadmoć nad njom.
Ako mu to ne pružaju oči, onda mu to pruža stav koji nosi kao sako i kravatu. Stav čoveka koji tačno zna šta radi. Stav jednog lovca.
Stariji je od nje, i to dosta. Toliko je jasno.
Pričao je mnogo, ni sam nisam uspeo da pohvatam šta sve i o čemu. Ali jeste bio interesantan govornik. Ili je samo mnogo toga rekao pa se tako čini. A ništa u vezi ovog tipa nije onako kako se čini.
Ne sviđa mi se. I ne sviđa mi se to što je sa njom. Krajičkom oka tražim neki znak kod nje da je ugrožena i da joj treba pomoć.
Jeste ugrožena – to mi svojim uvijanjem govori. Ali ne, ne bih rekao da joj je pomoć potrebna. Ništa je ne drži ovde. Može da ustane i ode kad god poželi.
Zašto onda ostaje?
„Pričaj sad malo ti o sebi. Dosta sam ja pričao“, kaže on.
„Jesi, dosta si pričao, ali mi ništa nisi rekao. Ja još uvek ništa ne znam o tebi.“
„Rekao sam sve što sam trebao. Ne želiš da znaš baš sve, nešto mora da ostane skriveno. Inače, izgubićeš interesovanje.“
„Tako nešto nije moguće…“, kazala je, više za sebe.
Nije mu to promaklo. Takvima kao što je on te stvari nikada ne promaknu. Takvi se hrane time. Takvi vrebaju.
Čitava ova situacija me podseća na Asku i vuka. Ona je jagnje, on je vuk. I noć je, kao u pripovetki. I ona pokušava da preživi, kao što je Aska to pokušavala.
Ali on je jedan. I on je čopor. I gladan je, i ne boji se ničega. I pitanje je samo kada će se Aska premoriti i ostati nezaštićena.
„Znamo se par sati, a ja još uvek ne znam tvoje ime.“
„Ana“, odgovara ona, bez razmišljanja.
Srećom, ne otkriva mu i prezime.
„Ana, kako si došla do mene?“
„Preko drugarice.“
„Koje?“
„Nije mi dala tvoj broj, ili išta slično. Samo mi je rekla za tebe. Pikavac mi je dao tvoj broj.“
„Šta ti je drugarica rekla o meni?“
„Da si kul.“
„Misliš da je pogrešila?“
„Ne…“, obara glavu, kao da se stidi.
Kao i Aska, i ona igra svoju igru.
„Sviđaš mi se“, kaže ona.
„Zaista? Šta ti se to sviđa kod mene?“
„Ti sam“, kaže, pomalo glupavo.
I, kao i Aska, sve je bolja i bolja u tome.
Ovog puta ga gleda u oči. Sviđa mu se ono što vidi. Ranjiva je.
„A ja? Da li se ja tebi sviđam?“
„O-kej si“, kaže.
Laže. Preslatka je.
I on igra svoju igru.
„Hoćeš da odemo negde drugde?“, pita je.
„Ne. Ovde je o-kej.“
„Suviše je osvetljeno za moj ukus.“
„Ne bojiš se svetla, valjda?“
„Ne volim ga, otkriva previše. Ponekad je bolje kada određene stvari ostanu skrivene.“
„Ja volim ovo mesto“, kaže ona i ispija sok iz cevke.
Gleda ga dok to radi. Ima krupne oči. Zelene, rekao bih.
„Suviše je blizu centra. A u centru uvek ima ljudi“, kaže on i koristi priliku da otpije pivo.
„Ne voliš gužvu?“
„Ne baš. Moram da priznam, malo mi je čudno to što si ti mene zapazila, a ne ja tebe.“
„Zašto?“
„Nekako sam uvek mislio da ljudi ne obraćaju pažnju na mene. Bar ne oni koji me ne poznaju. Ti, sa druge strane, baš privlačiš pažnju. Nije mi jasno kako ja tebe nisam zapazio ranije. Gde si ono rekla da si me videla?“
„Nisam ti rekla. Na žurci. Kod Pikavca.“
„I on ti je dao moj broj?“
„Što ti je to čudno?“
„Mislio sam da bi mi rekao da neka cura, lepa kao što si ti, traži moj broj.“
„Možda je ljubomoran?“
„Pikavac? Njega interesuju samo pljuge i cuga. Znaš da je jednom obio radnju samo da bi se našljiskao? Muriju je sačekao za kasom, sa otvorenom flašom vinjaka.“
„Znam da mnogo pije. Kad sam ga pitala za tvoj broj zaudarao je na rakiju i povraćku. Možda je zato zaboravio da ti kaže?“
„Možda… A ta drugarica. Da li je poznajem?“
„Ne znam. Može biti. Zove se Tamara.“
„Smeđa, duže kose, sa pramenom ofarbanim u crveno? Tvojih godina?“
„To je ta.“
„Nešto se desilo sa njom, ako se ne varam.“
„Nestala je. Kažu da je pobegla od kuće.“
„Pre… koliko?“
„Pre dva meseca.“
„I još je nisu pronašli?“
„Ne. Smorila sam se. Hoćeš ipak da pođemo?“
Uzeo je jaknu. To je bio njegov odgovor.
Uplašen za nju, polazim za njima. Pratim ih do prvog skretanja u uličicu, neobično skrivenu i neobično mračnu s obzirom da se nalazi u centru grada. Mogao bih da se zakunem da ona pokazuje rukom i predlaže da skrenu tu.
Glupača.
Žurim, samo da bih ulicu zatekao praznu: ni traga od njih dvoje. Polazim tuda. Koraci su mi sve brži i sve glasniji. Znojim se i sve teže dišem. Ništa mi ne prolazi kroz glavu, ali strah svejedno nadire i prožima svaku moju kost.
Čuje se nešto. Ne mogu da zaključim šta bi to moglo biti. Vidim komešanje u mraku, obrise koji bi mogli biti oni.
„Ovo ti je za Tamaru.“
Glas bi mogao biti njen. Askin.
Istrčava iza ugla i zastaje na vreme: sekund kasnije i sručila bi mi se u naručje. Njene krupne oči ostaju neme, zagledane u moje. Otima joj se drhtaj koga stresa sa ramena kao nepoželjan dodir. Potom trči, tamo odakle je i došla, na glavnu ulicu koja donosi svetlo… i spasenje.
Prilazim mraku i onome što je tamo ostavila. Prepoznajem lice tipa sa kojim je sedela.
Pogrešio sam. Aska je vuk. Vuk u jagnjećoj koži.
Tip sedi navaljen na zid. Bori se da zadrži krv koja mu curi iz rane na vratu. Pomažem mu time što izvlačim nož koji je tu bio zariven… i puštam ga
da iskrvari.
Ne znam zašto to činim.
Niti znam zašto nož stavljam u džep svoje jakne.
Ostavite odgovor