Na 27. Stručnom skupu o dugoročnim istraživačkim naporima, održanom u svečanoj sali Instituta za prirodne nauke, grupa viših naučnih saradnika saopštila je, u mirnom i proceduralno besprekornom tonu, da nakon dvadeset godina rada „nije zabeleženo ništa što bi se moglo smatrati bitnim”.
U saopštenju, pročitanom bez uzdaha i bez ikakvog pokušaja da se patetika sakrije iza grafikona, istaknuto je da su tokom dve decenije objavljeni brojni radovi, pretežno u zbornicima čija urednička doslednost „uliva poverenje zbog svoje postojanosti”, ali da se, posmatrano iz perspektive nauke kao zajedničkog, sporog napretka, u tom korpusu nije pojavilo ništa što bi promenilo ijedan udžbenički pasus, izmenilo bar jednu fusnotu u opštem pregledu oblasti, ili izazvalo potrebu da se bilo ko na bilo kom fakultetu na trenutak namršti.
„U jednom smislu, mi smo uspeli”, rekao je rukovodilac projekta, dr Džon Radklif, zadržavajući ritam rečenice koji se obično koristi pri nabrajanju članova komisije. „Proizveli smo kontinuitet. Proizveli smo radove. Proizveli smo radove o radovima. Proizveli smo metodologije za uporedno čitanje metodologija. I, što je posebno važno, proizveli smo osećaj da se nešto proizvodi.”
Prema zapisniku, naučnici su se usaglasili da su njihovi najcitiraniji doprinosi bili: „preciznije definisanje već precizno definisanih pojmova”, „uvođenje terminoloških nijansi koje su omogućile da se isti rezultat opiše na tri načina”, kao i „stabilizacija interpretativnog okvira” koja je, kako se navodi, sprečila da ijedna hipoteza postane nepristojno smela.
Posebna pažnja posvećena je pitanju „bitnosti”, reči koja je, prema rečima članova panela, u početku zvučala kao mladalačka ambicija, a zatim se, kroz dvadeset godina, pretvorila u „sumnjiv metodološki zahtev”. U radnoj definiciji koja je usvojena jednoglasno, „bitno” je opisano kao: ono što posle objave izazove makar jednu nelagodnu raspravu, makar jedan rizik, makar jedan urednički otpor.
„Mi to nismo imali”, izjavila je dr Elizabet Stouns, uz napomenu da su urednici gotovo uvek odgovarali u roku, recenzije bile „čvrste ali blage”, a odbijanja „dovoljno retka da čovek ne razvije karakter”. „U tom smislu, naš put je bio izvanredno čist.”
U drugom delu skupa, prikazan je grafikon koji je pokazao stabilan rast broja publikacija, praćen jednako stabilnom ravnom linijom na osi označenoj kao „posledice”. Pojašnjeno je da se ta linija ne odnosi na kvalitet, već na „trag u realnom svetu”: promenu paradigme, tehnologiju koja zaista radi bolje, teoriju koja zaista objašnjava više, ili makar rečenicu u tuđem radu koja počinje sa „ovo menja sve”.
Pošto je sala ostala tiha na mestima predviđenim za pitanja, moderator je, u duhu akademske učtivosti, ponudio jedno: da li postoji barem jedan rezultat na koji su ponosni?
„Postoji”, odgovorio je dr Džon Radklif, kratko. „Naučili smo da se izuzetno dugo može raditi bez ikakvog skandala. Naučili smo da se nauka može oponašati sa zavidnom disciplinom. Naučili smo da se ‘doprinos’ može preživeti. I naučili smo, konačno, da se ništavilo može uredno formatirati.”
Skup je zaključen usvajanjem rezolucije pod naslovom „O nastavku rada”, u kojoj se navodi da će institut nastaviti sa istraživanjima, s obzirom na to da „ništa bitno nije otkriveno”, pa stoga „ne postoji rizik da će narednih dvadeset godina biti drugačije”.
U završnoj reči, pročitanoj glasom koji je istovremeno bio i profesionalan i blago pomiren, rečeno je da nauka, naravno, ne mora uvek da proizvodi „velike stvari”, ali da bi bilo korisno da ponekad proizvede bar nešto što nije moguće svesti na uredno složen spisak radova.
Potom je usledio koktel. Prema nezvaničnom izveštaju, poslužen je skroman izbor kanapea, mineralna voda i vino, a razgovor je, uz razumevanje prisutnih, ostao u granicama teme: šta dalje raditi, kada se ispostavi da je „dalje” već odavno isto što i „do sada”.
Ostavite odgovor