Put u Nigdinu – Od Romantike do Autoputa i Hladne Istine
(ili: Grizli o tome kako me život pljunuo kad sam glumio da razumem žene, a nisam razumeo ni samog sebe)
Svi mi mislimo da smo pametni. Da razumemo igru. Da smo „emotivno inteligentni“. Sve dok me život ne tresne po glavi i pokaže mi gde mi je mesto. Pričao sam o „romantičnom seksu“? O vezi od dva-tri meseca gde je „ona htela samo seks“? Ma, kakav romantičan seks, budalo. To je bio dogovor. A ja sam ga prekršio u svojoj glavi.
Nađem devojku na Fejsbuku. Upoznamo se. Završimo u krevetu. Veza, kažem, dva, tri meseca. Želela je samo seks. To mi je rekla. Ili sam ja to tako protumačio? Uglavnom, ja sam hteo više. Ja sam hteo priču. Ja sam hteo da mi ona potpiše papir za „romantiku“, dok je ona pisala ček za „fiziološku potrebu“.
I onda, posle tog „romantičnog seksa“ – kreće moja Odiseja. Vozim se iz Sombora za Pančevo, stižem u Beograd u 21h. Noć. Kupujem kartu, ulazim u autobus, zavaljujem se u sedište. Utonem u polusan. Putujem. I putujem. Vreme, kažem, „oborio sam Ajnštajna“. Ma nisam oborio Ajnštajna, oborio sam samog sebe. Spavao sam. Ili sam bio toliko zanesen svojim fantazijama o „romantici“ da nisam ni primetio gde idem.
Buđenje na Ledenoj Pustoši
Pitam vozača gde idemo, a on me gleda belo. Naravno da me gleda belo. Kako sam mogao da promašim autobus? Kako sam mogao da ne znam gde idem? Kao i u životu, druže. Vozim se, zavaljen, u polusnu, verujući da idem ka Pančevu, a budim se negde na autoputu. Zbog „neodgovarajuće karte“. Nije me on izbacio. Ja sam sam sebe izbacio. Svojom nespremnošću da budem budan. Svojom nesposobnošću da proverim osnovne stvari.
Učimo da ćutimo i budemo jaki, a niko nas ne uči da pitamo kuda idemo – jer, znaš, ‘pravi muškarac ne pita’… dok se ne izgubi.
Oko mene magla, inje, hladnoća, mrak. I u daljini svetlo. Naravno. Uvek ima neko svetlo da me namami u novu zamku. I ja, kao muva bez glave, krećem ka njemu. Ka pumpi. Ka iluziji spasa.
Usput zovem devojku. Naravno. Koga ću drugog da budim u 21h, nego onu koja je htela samo seks, ali koju sam ja upisao u svoj romantični scenario? Žalim joj se. Ne znam gde sam. A ona, hladno, realno, odgovara: „Ma ne brini ništa, sad ću ja da probudim brata pa će on doći po tebe.“
E, tu mi je istina, budalo. Prava, gola istina. Nema tu „romantike“. Nema tu „brige“. Nema tu ni „ja ću doći po tebe“. Ima „ja ću probuditi brata“. Jer brat je praktičan. Brat vozi. Brat radi ono što ja ne radim. Ona je htela seks. I dobila ga je. Ja sam hteo priču. I dobio sam je. Ali ne kakvu sam zamišljao.
Na toj pumpi sam prvi put shvatio da ne znaš koliko si sam dok ti neko hladno kaže: ‘probudiću brata’. Nisi ti njoj važan. Ti si situacija. I to te zaboli jače od hladnoće.
Od Realnosti Nema Bežanja
Pitam je: „A gde će to da dođe kad ni sam ne znam gde sam?“ E, to mi je pitanje za ceo život, druže. Gde ja idem, kad ni sam ne znam gde sam? Gde će moj „brat“ doći po mene, kad ja ne znam ni svoju lokaciju, ni svoje stvarne želje, ni stvarne želje onih oko mene?
Ulazim u radnju na pumpi. Tamo mi „organizuju taksi“. Neki „dobri ljudi“. Naravno. Sistem ti uvek ponudi rešenje, da se ne bi previše pitao. Ponudi ti taksi da te doveze do tvog jebenog grada, ali ti ne ponudi odgovor na pitanje kako si do te pumpe uopšte stigao.
I to ti je to. Lekcija o životu. Lekcija o romantici koja se sudari sa realnošću. Očekuješ da te neko spasi iz magle i inja, dok sam kriv što sam zalutao.
Grizlijev Savet: Probudi se Pre Nego Što Završiš Na Autoputu
Prestanite da se zavaravate bajkama. Prestanite da verujete u „romantičan seks“ sa nekim ko želi samo jedno. Prestanite da spavate u autobusu života i da se budite na nepoznatom autoputu.
Budite budni. Proverite kartu. Pitajte pre nego što krenete. I nemojte da očekujete da će vas neko spasiti iz vaše sopstvene gluposti. Nema heroja. Samo braća koja moraju da ustanu iz kreveta zbog vaših zabluda.
A ja? Hoću li i dalje da putujem u polusnu, nadajući se da ću stići na pravo mesto, iako nisam ni proverio kartu? Ili ću da se probudim, preuzmem odgovornost i shvatim da je život autoput pun magle, i da moram sam da vozim?
Od sad ne spavam. Ne zbog straha. Nego zato što znam – sledeća pumpa možda nema svetla.
Ostavite odgovor