Када изнова читам приче Александре Ђорђевић у штампаном формату, размишљам о томе колико је другачија перспектива на свет који сам већ једном замислила читајући исте приче онлајн. Мисао је јаснија, поглед оштрији, кохерентност израженија. Да не причам о нама аналогнима више него дигиталнима којима је папир и даље дражи него скроловање. И поред јасне савремености, није Александра Ђорђевић могла да не прожме своје приче управо оним светом који је био део ње пре експлозије друштвених мрежа и пре него што нам је свет стао на длан. Немало је прича у којима се ауторка бави баш овом темом.
Глава је тешка од успомена
Било да јунакиња у руци носи двеста грама кафе прелазећи пут од родитељске до ујакове куће („Почивај у миру, ујко“), било да је ушла у родитељску кућу након тридесет година („Накрај света кућа“), било да се после година боравка у иностранству враћа сестри која је на самртничкој постељи да се суочи са њеним горким речима: „Не знам ни шта ћеш ти тамо. Дете нам оца нема, мајку једва виђа, а сад си и корене решила да му пресечеш!“ („Ту сам рођена, ту ће ме и сахранити“), она је сва у прелазу. У прелазу је и када комуницира мејлом са Светозаром у језички вероватно најуспелијој причи “Кућа без броја” где се мајсторство приповедања види у наглом преокрету у завршници. Контрапункт се остварује језички – Светозар и Тања пишу једно другом покушавајући да уговоре састанак; читалац присуствује врцавој игри духа између Тање, јунакиње из Србије, и Светозара, који је пореклом из Србије а који је одрастао у Немачкој, те је тако мало или нимало користио српски језик одакле произлазе симпатичне језичке падежне грешке.
Све што хоће да нам каже о свету негдашњем и свету садашњем стаје у онај тренутак између. Тај распон се тешко прелази, а јаз мучно савладава. Јунакиње прича се враћају у завичај и проналазе себе у згариштима, не желећи да их се одрекну нити да их занемаре.
Говорили су јој да заборави
Човек у причама Александре Ђорђевић је човек породице. У причи “Ту сам рођена, ту ће ме и сахранити” две сестре, различите темпераментом, налазе упориште у истом – породичној кући, истим животним вредностима и пореклу. Слика мужа и жене који се са одмора авионом враћају из Андалузије у причи “Марш по облацима” са бебом која својим плачом надјачава и мотор авиона, слика је савремене породице која се суочава са актуелним питањима опстанка брачне заједнице и породичним изазовима у околностима где су и једном и другом надохват руке путем “паметних телефона” најразноврснији савети о одгајању детета, док у стварности све изгледа потпуно другачије. На располагању су им и најразноврснији контакти у којима брачна заједница постаје крхка пред искушењима дигиталног света. У градацији коју вешто гради, смењују се плач бебе, прекорни погледи путника са слушалицама у ушима, турбуленција и поскакивање авиона; ипак, бука која заглушује је она унутар јунака произашла из оптужујућих речи супружника. Од турбуленције која ствара притисак свима у авиону можда је снажнија само турбуленција унутар мужа и жене. Ипак, чело о чело на крају приче и паралела коју ауторка ствара – авион је напокон слетео на чврсто тло – говоре у прилог упоришта које је постојано. Јунак прича Александре Ђорђевић, иако располућен, остаје чврсто везан за свој завичај и породицу. Говорили су му да заборави, али он није заборављао нити је одустајао од свог идентитета настојећи да сачува свој језик и своју породицу.
Кроз судбине својих јунака, ауторка отвара важна питања о језику, идентитету, животу у дијаспори, подељености, везаности за завичај. Ауторка није само свесна значаја језика. Она акценат ставља на психолошку изнијансираност ликова, но подједнако и на приповедање, стил и језик. Утолико збирка прича “Накрај света кућа” тражи још једно читање у ком ћете изнова откривате нове нијансе и слојеве.
Ostavite odgovor