To je bio taj pogled, te oči. Nešto radoznalo u njima. Nije bila sama, drugarica je bila sa njom. Trudio sam se da ne obraćam pažnju na ono što rade, uzimao kratke gutljaje, pokušavao da završim pivo koje sam imao. Onda sam uhvatio još jedan njen stidljiv pogled. Drugarica je otišla do WC-a. Ostavio sam pivo i prišao za njen sto, seo preko puta.
„Nisam pitao da li je slobodno“, rekao sam, „oprostićeš mi zbog toga. Ne nameravam da se zadržavam. Želim samo da ti kažem da si lepa. Ne znam da li to misle i drugi, mada to nije ni bitno. I ne znam da li ti to nešto znači, ne znam ni da li bi trebalo. Ali tako je. Želeo sam to da znaš. Ništa drugo.“
Vratio sam se za svoj sto i prigrlio čašu. Nije više prestajala da me gleda. Nisam bio fer, nisam joj ostavio prostora za disanje. Rekao sam joj ono što je trebala da čuje i sada je bila bespomoćna.
Završio sam pivo i otišao na klupicu pod drvetom. Tu sam odlučio da je sačekam. Nedaleko odatle je živela drugarica, pratila ju je do zgrade svake večeri. Uzeo sam pivo na trafici da mi pravi društvo i sačekao. Ovo drugo je već išlo kako treba. Klizilo je.
Nešto kasnije sam ih zapazio na ulazu u zgradu. Zanimao sam se onim što je ostalo u limenci, sačekao da me potraži. Što je i učinila. Čekao sam dugo ovaj trenutak, posmatrao je godinama unatrag. Prisetio se kada sam je prvog puta ugledao. Bila je tek propupela, tek procvetala. Bio sam joj neprimetan tada, a onda je naletela na mene u gradu. Mislim da nisam nosio majicu. To je promenilo sve. To je učinilo da me primeti.
Ni tada nisam bio fer. Ali nisam ni nameravao da budem. Dugo sam je posmatrao iz prikrajka nakon toga, dao joj priliku da se domisli. Isprva se pretvarala da me neprimećuje. Da ne mari za mene. Jedno vreme je nikuda nije bilo, kao da nije izlazila iz kuće. A onda se ponovo pojavila. Došla je odnekuda iznenada i naletela na mene. Više nije skrivala to da sam joj privlačan. Više nisam sumnjao u to. A sada se nalazila ovde, preda mnom.
Znao sam da će joj biti neprijatno na klupici pa sam predložio da prošetamo. Uputili smo se u pravcu železničke stanice, gde je bilo skrovito i mračno. Ulica koja vodi tamo je najlepša u čitavom ovom mestu. Čudo je što više ljudi ne šeta tamo.
Poznavali smo iste ljude. Pomenuo sam joj to, pokušao da je opustim tako. Bila je slatka. Malo je pričala, više se smešila. Nosila je tesne farmerice koje su govorile koliko je zapravo sićušna, koliko mlada. Ne mogu da kažem da me baš to loži, ali nema veze. Biće vremena da se popuni.
Smestili smo se u letnjikovac na stanici. Bio je sav oronuo, ali bilo je zelenila okolo i delovalo je dovoljno skrovito. Tu je mogla da se opusti, a i ja sam njom. Nije pričala više, ali više se smejala. Iskrenije, rekao bih. Postojala je određena razlika u godinama između nas. Ja sam odavno ostavio srednjoškolske dane iza sebe, ona je još bila u tome. Nije bilo ničega posebno što bi se tu reklo, makar ne sa moje strane. Mrzeo sam srednju školu, jedva sam čekao da se okonča. Oko toga smo se složili.
„Tada sam izlazio sa starijom ribom i mislio da ću da završim sa njom. Dobro je što nisam. Ne zbog nje, ona je bila super, već zbog sebe. Ostao bih nebitan i glup. Ovako je bolje.“
Ne znam zašto sam joj to ispričao. Izgubio sam je nakratko zbog toga. Možda me nije ni saslušala kako treba. Ne bih joj zamerio da nije.
Nije želela da je ispratim. Razumeo sam zbog čega. Nije želela da nas vide zajedno. Nisam to želeo ni sam. Ovo je malo mesto, ne bi prošlo dugo a svi bi brujali o tome, o nama. Doprelo bi do njenih roditelja, a onda bi sve bilo gotovo.
Dogovorili smo se da se nađemo na istom ovom mestu sledeće večeri.
„Čekaću te ovde, na ovoj klupi.“
„A šta ako se ne pojavim?“
„Svejedno ću biti tu.“
Sutradan sam namerno okasnio. Dovoljno da se unervozi, da pomisli da sam je ispalio. Iznenadio sam se kada sam uvideo da je nema. Poneo sam limenke sa pivom i otvorio jednu da mi pravi društvo. U rancu sam imao još jednu. Imala je fore dok one potraju. Toliko sam vremena bio spreman da joj pružim.
Pojavila se pre nego što sam uspeo da iscedim prvu limenku. Poljubila me je u obraz i sela pokraj mene. Nadao sam se da će da sedne bliže. I mislio sam da će da me poljubi bliže usnama. Imao sam utisak da sve moramo ispočetka. Da ponovo trebam da joj prodajem priču kako bi joj se svideo dovoljno da mi dopusti da joj budem sasvim blizu.
Pitao sam je da li želi drugo pivo. Nije želela. Ona nije konzumirala alkohol. Ja jesam, i to često. Uglavnom da ubijem tremu, ili vreme. Ni zbog čega drugog.
Trebalo nam je vremena da se ponovo povežemo, ali se do kraja večeri ponovo smejala. Par puta se nasmejala baš glasno, od srca, od sebe. Bilo mi je drago što još uvek mogu nekog da nasmejem tako, naročito nekog poput nje.
Na rastanku sam pokušao da je poljubim. Izmakla se na vreme i ponudila mi obraz. Ali smeškala se. Očima, a ne samo usnama. Nisam to doživeo kao poraz, nije bilo razloga za to. Znao sam da će biti moja. Za koji dan, za koju nedelju, ali biće.
Sada sam imao njen broj. Dopisivali smo se tokom nedelje i dogovorili da se vidimo za vikend. Birao sam drugo, skrovitije mesto za izlazak i gledao da to bude nedaleko od mesta gde živim. Nije prošlo dugo a predložio sam joj da prošetamo do mene. Kuća mi je bila prazna i želeo sam to da iskoristim. Rekla je da ne želi tamo, ali da možemo da prošetamo.
Brzo je shvatila u kom pravcu se krećemo. Insistirao sam da ipak svratimo. Otvorio sam kapiju i rekao joj da može da uđe. Delovala je nesigurno.
„Neće ništa da ti se desi“, rekao sam joj. „Ako išta, ja bih trebao tebe da se pazim.“
„Zašto misliš tako?“
„Samo kažem. Mada, ljudi pričaju svašta.“
„Za mene?“
„Za tebe, za tvoje.“
Slegla je ramenima na to kao da joj nije bitno šta ko priča Ovde svako priča šta hoće. I za mene su pričali svašta. Samo neke od tih priča su bile istinite.
Pokrenula se, a ja sam je poveo do vrata i uveo unutra i odveo u sobu. Ostatak kuće nije bio dostupan. U sobi smo bili bezbedni ukoliko se neko ipak pojavi. U sobi niko nije morao da je vidi.
Pitao sam je šta želi da popije. Odlučila se za kafu, mada joj se nije pila. Nisam imao alkohol. Njoj nije ni trebao, ali sam ja umirao za tim. Otišao sam i stavio kafu i sačekao da voda provri. Za to vreme smo neobavezno ćaskali, uglavnom o glupostima. Doneo sam nam kafu i odložio je na stočić. Smestila se u fotelju. Želeo sam da sednem pokraj nje, ali nije bilo mesta. Ako je želela da me drži podalje od sebe postupila je pametno.
Dosetio sam se i pružio joj ruku. Gledala me je upitno.
„Dođi“, rekao sam.
Privukao sam je uz sebe i svezao ruke oko nje. I bio pomalo zatečen iznenadnom erekcijom. Oboje smo bili zatečeni. Čini mi se da se osmehnula zbog toga. Nije se pomakla, to je bilo važno. Potražio sam njene usne, ali mi je okrenula uho. Poljubio sam joj vrat umesto toga. Pokušao sam ponovo ali ishod je bio isti. Zadovoljio sam se njenom kosom, koja je mirisala na divljinu. Na lišajeve i na mahovinu. Na rosom odeveno jutro. Na te stvari.
Ostali smo tako, neko vreme. Erekcija nije odlazila nikuda. A nije ni ona. Pustio sam je da sama napravi sledeći potez. Nisam se iznenadio kada je svojim usnama potražila moje. Bile su tople i meke. Nisam primetio ranije da ima punačke usne, ali su sada delovale tako.
Odmakla se, ali samo nakratko, dovoljno da mi pokaže svoje oči. A ja sam ih prvog puta tada video. Sitne, zelene i zlatne, vučije oči. Uhvatio sam njen dah. Želeo sam još. Prinela je ponovo svoje usne, otvorila ih dovoljno da je opipam jezikom. Ponudila je svoj. Ne znam da li je ovo probala ranije. Nešto mi je govorilo da nije. Bilo je nečeg naivnog u tome.
Poveo sam je do kreveta ali nije htela tamo. Vratila se i sela u fotelju. Kafa na stočiću se hladila. Spustio sam se na kolena i zario glavu u njeno međunožje. Ne znam zašto. Nisam bio siguran kako će to da shvati. Najednom sam bio tako slab. Mogao sam da umrem tu, pred njom. Želeo sam da budem njen. Želeo sam da me nagazi. Dopustio bih joj to. Dopustio bih još i mnogo više od toga.
Pomilovala me je po kosi, možda zato što nije znala šta drugo da uradi. Nisam želeo da pomerim glavu. Poljubio sam je dole, u farmerice, tamo gde se nalazio šlic.
Držali smo se za ruku dok sam je pratio kući. Ona je želela tako. Bilo je kasno i varošica je bila prazna. Niko nije bio tu da nas vidi. Za rastanak mi je poklonila poljubac. Dugačak, sočan poljubac. Zadržala je oči na meni pri odlasku i ja više nisam mogao da ih ne vidim. Ostale su sa mnom i nakon toga, dok sam omamljeno gledao njenu savršenu pozadinu dok je odlazila. Nije mi se više činila tako mršava. Bila je savršena.
Umirao sam da je vidim ponovo, ali to nije bilo moguće. Nestala je. I nije je bilo neko vreme. Radila je to i ranije. Nisam imao pojma gde je odlazila. Možda je imala rodbinu sa strane, možda u nekom selu. Želeo sam žarko to da je pitam, ali kada sam je ponovo video smetnuo sam to sa uma. Možda i namerno. Radije sam razmišljao o njenim usnama. Želeo sam ih. Želeo sam nju. Mislim da je to znala.
Sada je ona šetala mene. Držala me je za ruku i vodila sporednim ulicama i sokacima, tamo gde niko nije zalazio, gde niko nije živeo. Htela je da budemo sami. Nisam imao ništa protiv.
Mrak je odavno progutao naše mesto, a pošto smo ostavili poslednje ulične svetiljke nekuda iza pojeo je i nas. Bili smo negde na sasvim suprotnoj strani varoši, daleko od mesta kojima se obično krećem. Nisam dobro poznavao ovaj kraj. Zapravo, nisam ga poznavao uopšte. Iz nekog razloga disao sam otežano, dovoljno glasno da se osetim glupo pošto sam iznenada postao svestan toga.
„Nemoj da se uplašiš“, rekla mi je.
Kao da sam znao gde treba da pogledam. Zdesna se nalazio čovek u dvorištu, sa one strane kovane ograde. Malo je reći da sam se odsekao zbog toga. Srce mi je završilo u stomaku, iako sam nekako znao da nije u pitanju bio čovek već statua. Pitao sam je ko tu živi, a ona nije znala šta da mi kaže. Kuća nije bila ničija, kako joj se činilo. A ukoliko je i imala vlasnika on nije dolazio ovde. Delovala je tužno i zapušteno, kao da će se svakog časa srušiti. Onako kako sam verovatno i sam delovao tog trenutka. Sva moja hrabrost, ako sam je uopšte i imao, je iščilela.
Morao sam nešto da kažem kako bih se povratio.
„Ko je bio čovek kome je podignuta statua?“
„Poginuo je u ratu, kako sam čula.“
Nisam znao za kuću koju smo ostavili iza, kao što nisam znao ni za onu drugu, koja se pojavila nešto niže. Stigli smo do velike rustične gvozdene kapije, delimično odškrinute. Pustila mi je ruku i prošla kroz nju i nastavila ka velikoj jednospratnoj kući koja je stajala nekako nakrivo, kako mi se činilo. Zagledao sam okolo dok sam je pratio. Imao sam utisak da nešto vreba iz prikrajka, ali ničega sem mraka nije bilo.
Ulazna vrata nisu bila zaključana. Zapravo, nisu bila ni zatvorena. Možda se nisu ni zatvarala. Odškrinula ih je i pozvala me unutra pošto je i sama prešla preko praga. Nisam mogao da se otmem utisku da nam tu nije mesto. Ili da makar meni nije bilo. Ona se ponašala kao da je kuća njena. Vodila me je od jedne prostorije do druge i pokazivala mi čega sve tu ima. Bilo je ormara i kredenaca sa posuđem, stolova i stolica, starih stvari zatrpanih prašinom. I malo šta sem toga.
Pošli smo stepenicama naviše, u sobu u kojoj se nalazio ogroman luster i pod njim francuski ležaj. Zdesna je bio prozor odakle je piljio mrak, a kraj njega poveća istapacirana stolica. Pretpostavio sam da znam zašto me je dovela baš ovde. Privio sam se uz nju, obgrlio je oko struka.
„Miran“, rekla je.
Izvukla se, prišla stolici i smestila svoju okruglu zadnjicu u nju i prekrstila noge. A onda je samo zurila u mene, kao da znam šta treba da uradim. Prišao sam joj, kleknuo i poljubio je u koleno. Poljubio sam je u nogu i između nogu.
„Voliš da me ljubiš dole?“
„Šta fali?“
Smeškala se na to, kako mi se činilo, mada ni u šta više nisam bio siguran. Bilo je poprilično mračno, izuzev ono malo mesečevog svetla koje se stidljivo pomaljalo kroz prozor. Padalo je po stolici, kao da je željno nje. I sam sam se osećao tako.
„Želim te“, rekao sam.
„Znam“, rekla je.
Zgrabio sam je za noge i povukao na pod. Obgrlila me je i potražila moje usne. Sudarili smo se zubima. Oteo joj se jauk, ali me je odmah brzo ščepala ustima. Bile su vlažne, ne samo od pljuvačke. Bilo je tu i krvi. To sam pomislio. A onda sam osetio ugriz.
Odgurnuo sam je od sebe, pitao je da li je normalna. Možda sam i opsovao. Bio sam besan, toliko znam.
Grizla je svoju usnicu i sisala crvenilo iz nje. Oči su joj bile razjapljene i krupne. Spustila se na sve četiri i prišla mi sasvim lagano. Potražila je moje prste zubima. I ugrizla me.
Otrgao sam ruku i odgurnuo je od sebe. Mrzeo sam to, devojke koje grebu i ujedaju. Hteo sam to da joj kažem. Hteo sam da se izbesnim na nju. Ali nisam. Povukao sam se, umesto toga. Požurio sam vani, sjurio se stepenicama i kroz vrata i izleteo u noć. Mesec je trebao da bude nekuda u blizini, a opet, nije ga bilo. Ostao je sa njom.
Osetio sam prazninu. Osetio sam samoću i usamljenost i besmisao onoga što je do tada bio moj život. Osetio sam beznadežnost i osetio sam kako nazebam od toga, kako se stresam.
Vratio sam se unutra podvijenog repa. Vukao sam se stepenicama, jednu šapu ispred druge, do sobe u kojoj me je čekala. Sedela je na istom mestu gde i ranije. Nije imala nameru da se pomeri odatle. Znao sam to kao što sam znao da mesec nije bio samo mesec, da je uhodio za nju, ko zna zbog čega i koliko dugo.
Znala je da ću se vratiti, kao što sam verovatno i sam to znao.
„Dođi“, rekla je.
A ja sam prišao i liznuo ruku koju je ispružila i poturio teme glave pod njen dlan.
Ostavite odgovor