Čovek samo srcem dobro vidi, suština je očima nevidljiva
Svežina ranog, prolećnog jutra budi ptice koje sa napupelih grana poleću ka nebu i suncu. Ptice u letu lepotom svog cvrkuta, slobodom pokreta i čistotom ljubavi, šalju radosnu pesmu u daljine. Razmišljam, koračajući ulicom: “Da li ljudi mogu tako lepo i jednostavno voleti, kao što ptica voli pticu? Da li čovek može gledati srcem barem jedan jedini dan, onako kao što gugutka gleda čitav svoj život?”
Prolazim pored kioska, žurim u školu. Deca u dvorištu obližnjeg vrtića trče za loptom i smeju se. Zastaju pored ograde i gledaju u gugutke koje traže ostatke hrane pored kontejnera. Jedan od dečaka vadi keks iz džepa i baca im na pločnik kroz ogradu dvorišta. Dozivaju ih: “Dođi, Beli! Uzmi, Konstrakta!” (dali su im imena). Beli je jutros povređen, šanta i krvari… Sutradan, u isto vreme, na istom mestu, zastajem kraj kioska da kupim maramice. Slučajno pogledam u dvorište istog vrtića: Beli sa previjenom nogom i Konstrakta sleću na travnjak vrtića i jedu zrnevlje iz male tacne. Deca iz vrtića, mašu im sa prozora. Danas, nakon desetak dana od tih događaja, u dvorištu vrtića vidim njihovu vaspitačicu i čoveka koji pažljivo skida zavoj kojim je bila povijena noga Belog. Konstrakta, tamno siva gugutka, okružena decom, sa strepnjom, ali zadivljujuće pitomo, posmatra sudbonosni trenutak. Zastajem, divim se prizoru. Divim se svim očima u tom dvorištu koje trepere kao srce jedne gugutke.
Posle kraćeg vremena ulazim u učionicu, počinjem da pišem maturski rad iz srpskog jezika. Uzimam olovku i pokušavam da pronađem pravi put do suštine teme: “Čovek samo srcem dobro vidi, suština je očima nevidljiva”. Nadam se da sam pronašao barem jedan, jednostavan i mali deo te suštine. Trudiću se da sledim taj trag u daljem životu.
Ostavite odgovor