Kako smo mi lepo i savršeno napravljeni. Kada kažem MI mislim na ljudsku vrstu. Svaki milimetar našeg tela i spolja i iznutra je jedno malo savršenstvo, jedna perfektno sazidana mašina. U našem organizmu prepliću se nauke, krv struji, srce pumpa, mišići se pokreću, oči projektuju slike…sve funkcioniše zajedno, skladno, kao jedan savršen tim. Svaki organ ima svoju ulogu i funkciju, trošimo ih bez pauze, a oni ipak nastavljaju svakog dana da rade za nas i u našu korist. Možemo reći da plešu jedan prelepi ples. A onda dolazimo do naše glave ili njene unutrašnjosti gde se kriju sve naše tajne, svi naši strahovi, sećanja, snovi, radosti, tuge, svest…gde se krijemo mi i ono što je naša suština.
Njegovo veličanstvo – mozak. Reklo bi se najsavršenija stvar u prirodi, a opet najmanje istražena. Uporedićemo ga sa svemirom. Ništa nije kao naš mozak i ništa nije kao svemir. Mozak upravlja nama na najrazličitije načine, prati svaku našu radnju, šalje signale, pomera naše prste, ruke, noge. Reklo bi se da je on naš najveći saveznik kroz život jer mi radimo sve kako on kaže. Mali kompjuter instaliran u našim glavama. Voli da se igra sa našim emocijama, ispituje nas i daje nam odgovore. Znači on bi trebao da radi u našu korist? Ipak je on glavni, on naređuje šta ćeš i kako ćeš. Pa ipak može se primetiti da nas često u životu sabotira. I ja se pitam zašto je to tako i da li to znači da mi svesno ili nesvesno u različitim životnim situacijama sabotiramo sami sebe?
Koliko puta se dogodilo da hoću nešto da uradim, imam jaku, ma prejaku želju, borim se sa sobom, sa njim, da će sve biti u redu. Ali ne. On je uvek tu da kaže – ne možeš, nećeš uspeti, pokazaću ti najgori mogući scenario. Jel on to mene testira? Zašto mi ne pomogne? Zašto ne radimo zajedno, timski kao ostatak mog organizma? Zašto me uvek baca u mod čistog preživljavanja? Preispitivanja odluka. Zar ne može da kaže, biće sve u redu. Možda i kaže ponekad, ali uglavnom radi protiv mene. Da mi lažnu nadu, a onda mi, kao na filmskoj traci, prikaže svaku nemogućnost. Stavi pred mene sve moje strahove i sumnje. To voli da radi najčešće u noćnim satima kada može potpuno da me kontroliše. Pa pitam ja tebe, mozgu moj, zašto mi to radiš? Kada ćeš uraditi nešto lepo za mene? Da mi pomogneš da drugačije razmišljam?
Razumem ja tebe, nije lako. Nije lako boriti se sa celim organizmom, voditi računa o svakom detalju i o svakoj mikroskopskoj ćeliji. Ali barem se potrudi nekad, daj malo lepih misli. Prestani da me sabotiraš na svakom koraku. Ovo je bilo moje pismo tebi, a ti razmisli. Bilo bi lepo da radimo kao tim. Ne ruši mi snove. Pomozi mi da se zagledam u sebe i vidim sebe stvarnu onakvu kakva zaista i jesam. I ne preispituj me, prihvati me, jer druge JA nemam.
S ljubavlju, tvoj verni korisnik do konačnog rastanka.
Ostavite odgovor