GODINE IZGUBLJENIH DUŠA
Posuta polovina srca decembarskim snegom
kao rođendanska torta šećerom u prahu,
misli i osećanja pritisnuti najtežim tegom
pogledom uplašene srne zaćutim u jednom dahu.
Zaboravljenim rekama teku reči njene
ispod junske trešnje se od nas sakrilo,
kada iz oka ona najbolnija suza niz lice krene
nestane detinjstvo koje se još nikada nikom nije vratilo.
Prošli dani brišu sve što ostane iza nas kao opomena
nema te vrste tuge koju nisam upoznao onako usput,
ostane duša na hiljadu parčića slomljena
u ljubavi tajnoj na sve strane sveta rasut.
Život nas mudro daruje da činimo ispravne stvari
sudbina nam govori da to neće boleti,
zanesenost potraje tek koliko nas kopriva ožari
ali, koliko je divno i bolno voleti!
Ostaću još malo dok se među zvezdama skitam
previše sam voleo ali o tome nema ko da me sluša,
jedno bih ipak još želeo samo da pitam –
kad umiru sve one godine izgubljenih duša?
Ostavite odgovor