Proleće

Proleće je otpočelo vetrom. I kišom. Kao u onoj staroj pesmi koja me nepogrešivo vraća u neko lepše vreme, kad je sve bilo moguće i verovatno. 

Proleće je otpočelo nadom, da će jednom drugačije biti. Stih iz iste pesme. Ta jedna rečenica, tih samo 9 reči, a toliko toga rečeno. U mojoj zanesenjačkoj lobanji to deluje magično i zato uvek kad čujem ovu pesmu zastanem i zapevušim. Makar u sebi, otvarajući samo usne povremeno. Osećam da se sramim što znam svaku reč te stare pesme. Jer to više nije popularno u današnje vreme. 

Onda pogledam oko sebe i vidim ljude koje te reči ne dotiču uopšte. Žao mi je zbog toga. Opet se osećam kao da sam na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. U vremenu materijalizma i ostalih površnih stvari, stara duša kao moja se oseća kao uljez. Stara duša koja je u prošlim životima otkrila moć empatije, slobode, ljubavi…u današnje vreme ne može da se snađe. 

Na svakom koraku nepravda. A ljudi se ne trude da to isprave nego se jednostavno prilagode. Traže sebi najugodniji položaj da preguraju do neke nove nepravde. Empatija je na istorijskom minimumu. Retka valuta u današnje vreme. Ne isplati se izgleda.

 Svako gleda svoj interes u svim mogućim sferama života. U razgovoru sa ljudima imam utisak da te niko u stvari ne sluša…sasluša da, klimne glavom i onda krene sa nekom svojom pričom. Svakom je njegov problem najveći. Svi se bore da budu viđeni, a ne vide druge. Ljudi skroluju tuđe tragedije uz kafu, ostave srce, nekad komentar i idu dalje.

Jer stvarno osetiti znači zastati, a za to danas niko nema vremena. 

Zato ja danas biram da zastanem i oslušnem. Biciklom ću na posao, da polako okrećem pedale i upijam mirise nadolazećeg proleća. Diveći se usput procvalim trešnjama. Zdrav sam, svi moji su zdravi. Osećam ogromnu zahvalnost. To je sasvim dovoljno.