– Znaš li koja je najkraća priča na svetu?
– Znam…Ona od Hemingveja: „Na prodaju dečije cipelice, nikada nošene“. Napisao je u opkladu za flašu ruma u nekom baru na Ki Vestu, il’ gde već…
– Ima još kraća.
Možda nije tužnija od ove, al’ jeste kraća.
– Koja?
– „Nisam imao Majku“.
Jedino gore od toga je to da je neko imao Majku a da toga nije bio svestan. To prevazilazi ove okvire oko dužine priče, ali produbljuje ljudsku tragediju. I ako bi išli još dublje, pogledaj na šta ljudi troše vreme…
Evo recimo, usavršavaju se, trude do granica izdržljivosti da bi udovoljili svetu, drugima, jer su u zabludi da se to od njih očekuje, jer ne znaju šta bi drugo od sebe, ili jer teže nekom višem poretku. Jureći pri tome za trendovima koji postoje samo da bi neko hranio taj trend.
Apsurdno, zar ne?
Hese je govorio da nema nijedne druge stvarnosti osim one koju nosimo u sebi. To je Istina, od koje ne možemo pobeći.
S druge strane imamo nepobitnu činjenicu da smo mi krhka smrtna bića ograničenih mogućnosti, smešteni u svemir koji je neograničen, beskrajan.
Osećaš li tu kosmičku prazninu kako sada struji tvojom dušom? Nije li to dovoljno da se čovek zaista probudi, ili možda još više ubije u pojam, da se vrati u neki, svoj, prapočetak.
– Nismo smrtni, čeka nas večnost.
– Mi to ne znamo. Držimo se onoga što razum može da priušti.
– Ali smemo da verujemo u to…
– Naravno, ali šta ako je to zabluda?
– Šta ako nije?
– Ne možeš na pitanje odgovoriti pitanjem.
– Ni ti ne možeš u nedostatku daljih argumenata, razgovor svesti na ono što dijalog jeste ili nije…
– Pošteno.. ali ja ne bih da razgovaramo o besmrtnosti duše, već o beskraju ljudskog duha.
-…Slažem se. Samo kako započeti razgovor na tako složenu temu. Ne znam da li smo sposobni za tako nešto?
– Ne možemo početi od početka, jer ga je teško definisati. Takođe, kako je beskrajan ne možemo ga stići, tamo negde…dakle, ostaje nam ovo sada što imamo..
-„In medias res“ .
– Tako je. Krenućemo iz središta. Ono što se između ostalog nalazi, što jeste i što oblikuje ljudski duh je čuđenje.
A čuđenja nikada dosta. „Pesnici su čuđenje u svetu“, sećaš li se te pesme?
Čudimo se svemu i svačemu, od prirodnih fenomena, još uvek nedokučenih kao što je mreštenje jegulja u Sargaškom moru pa do ljudske gluposti koja prevazilazi prirodne fenomene.
Zamisli samo to. Jegulje čak i ove naše, sa naših prostora, recimo jegulje iz Neretve odlaze na tako dalek put da se mreste, i onda se mlade vrate nazad. Kako je to uopšte moguće? I onda imaš s druge strane ljudsku glupost, čoveka koji se izgubi u sivilu svakodnevnice. Na stazi kojom je prošao stotinu puta. Obe pojave fasciniraju, na različitim talasnim dužinama ali izazivaju čuđenje.
Piramide građene tako precizno, metodama još uvek nama nepoznatim, i knjige recimo i novine koje evo ovde Ja i Ti štampamo a koje ne čita niko. Pratiš li me?
– Ne baš. Šta želiš reći…
– Krajnosti, spominjem krajnosti…od nekud moramo krenuti, tako smo dogovorili…Ali, čak evo i da dodatno suzim polje posmatranja…
-Molim te…
– Evo recimo, žene. Izazivaju čuđenje, iznova i iznova. Čudimo se kad su neraspoložene, pa kad su preterano raspoložene, kad ne pričaju mnogo, pa kad usta ne zatvaraju. I obrnuto, isto je i kod njih kad smo mi u pitanju. I to je neka krajnost kada pričamo o čuđenju. Stari Grci su gledali u zvezde i čudii se. Ko danas to čini? Nas dvojica u ovom podrumu, sigurno ne. Ali da li sada u ovome velikom gradu, neko na svojoj terasi puši i gleda u zvezde. Beskraj ljudskog duha prijatelju, zamisli samo …
– Mislim da je čuđenje samo po sebi dobra tema, ali i ovde se moramo držati početnog principa „in medias res“…
– Nešto mnogo ponavljaš to. Večeras si negde to pročitao dok si slagao neki tekst ili pregledao tamo nešto po arhivi…
– Mi smo radnici u noćnoj smeni u propalom izdavačkom preduzeću iz kog će nas isterati jedino kad budemo istrunuli ovde zajedno sa svim ovim papirom. Štampamo knjige lakog sadržaja pisane da manipulišu malobrojnim čitaocima. Ili još gore, štampamo novine, koje gotovo niko ne čita.
– Čim ih štampamo prijatelju, i to u ne tako malom tiražu, znači da narod ipak čita.
– Čitaju naslove, koji kao jedini cilj imaju da isperu mozak. Nekada smo se radovali što imamo tu čast da vidimo prvi neku divnu reportažu ili neku kolumnu uglednog člana društva. Danas, kao po nekoj kosmičkoj kazni imamo čast da prvi vidimo tu bljuvotinu. Noćima i noćima smo prvi dolazili do saznanja šta se dešava u svetu, danas se svet raspada. Nema čuđenja o kom si izrazio želju da govorimo noćas. Čemu sve to, uostalom?
Previše smo načitani, i ne znamo šta ćemo od sebe, i stoga brbljamo u beskraj, svake noći iznova i iznova.
E vidiš, to izaziva pravo čuđenje!
I svako veče završavamo ovaj naš dijalog sa istim zaključkom, a to je da moramo zapisati ovo što govorimo, jer tu i tamo kažemo nešto zanimljivo i pametno, a čega se ne sećamo sutradan…
– A do toga nikada ne dođe, jer i ako uzmemo papir koji nam se popriličo ogadio, uvek se nešto prepreči, recimo skuvamo kafu, ili sipamo neko piće pa ti počneš da brbljaš o pocesu dobijanja istog, ili nešto treće…
– Upravo tako. Ali od noćas to se menja. Obogatićemo naše čuđenje svetom time što ćemo zabeležiti sve izgovoreno. Jesi li to zapisao?
– Jesam.
– Da čujem, kreni iz početka….
– Znaš li koja je najkraća priča na svet?
Nastaviće se…
Ostavite odgovor