Nekad se u svakom većem selu, varošici, gradu, održavao, bar jednom godišnje, vezano za neki crkveni praznik, bar jedan vašar. Vašar – zabava i za odrasle i za decu. Za odrasle u vidu ića, pića i kafanske pevačice pod šatorom, a za decu ringišpili, kokte i kabeze, šećerna vuna i plastične jeftine igračke. Vašari kojih se ja sećam su bili za Svetog Iliju 2. avgusta u selu pored sela mojih babe i dede. Drugi je bio Sveti Pantelej – u narodnom govoru Pantalea, u Jagodini, tadašnjem Svetozarevu, kao najbližem gradu, 9. avgusta. Za nas decu su oba ova vašara bila pravi doživljaj. Bili su u sred leta kada smo na raspustu i tada smo se svi svečano oblačili i porodično išli: u selo pešice nekih 3-4 kilometara, a u Jagodinu bismo otišli dan ranije i boravili kod ujaka par dana.
Odlazak je bio uvek sa svečanim pripremama. Bio je to jedan od retkih dana kada bi babu i dedu videli u novom odelu, a ne onom svakodnevnom, za rad u polju i štali. Moj otac bi uvek podsećao i nas decu, a i moju majku i ujnu, da ni slučajno ne kupujemo sladoled iz automata i priručnih frižidera. Morali smo da uzimamo isključivo onaj iz sanduka u prodavnici, industijski, upakovan i sa deklaracijom sa rokom trajanja. Takođe nismo smeli da kupujemo pljeskavice sa štandova na vašaru već smo morali da ručamo kod kuće pre polaska. Pošto je to obično bilo vreme velikih vrućina kretali bismo tek posle ručka, oko četiri sata. Jedan deo puta bi preprečili preko njiva i livada da pešačenje skratimo.
Na vašaru graja i gungula, pod šatorima gužva i muzika. Majka, ujna i baba staju da popričaju sa rođacima i poznanicima iz okolnih sela, da prenesu najnovije abrove i koristile priliku da kupe novu drvenu varjaču ili kuhinjsku krpu. Mi, deca, smo razgledali igračke i birali šta ćemo da kupimo. Uglavnom se sve završavalo sa istom plastičnom igračkom: mali poslužavnik sa fildžanom i tri minijaturne šoljice za kafu. Ponekad bi se na nekoj tezgi našlo i pravo bogatstvo u vidu plastičnog šporetića ili peglice. A onda ringišpil: brat od ujaka i ja smo išli na onaj sa korpama. Ja sam uvek birala onaj manji jer sam bila, a i dan danas sam, plašljiva za vožnju na velikom. Naše mlađe sestre su išle na onaj sa autićima, konjićima, slončićima i slično. Kada smo imali brat deset, a ja dvanaest godina, dali su nam neku sumu novca. Pustili su nas da sami šetamo po vašaru, onom u selu, samo da pazimo da se ne izgubimo. Išli smo od tezge do tezge da izaberemo igračke za sestre koje su tada imale po četiri godine . Ja sam uživala što mogu sama da im biram poklončiće, a brat otkrivajući čari cenkanja. U povratku smo išli dužim putem jer bismo svratili u prodavnicu da kupimo sladoled i tu bismo pravili pauzu jer je prodavnica bila na pola puta, a osim toga kupili bi i druge potrepštine za kuću. I tada se već više nije žurilo nego se polako vraćalo kući, jer to je ipak bio praznični i svečani dan.
Od svih vašara tri su mi ostala baš upečatljiva. U stvari prvi, u selu, mi nije u sećanju jer sam imala nepune tri godine, ali ga odlično znam po priči i po slici sa moje dve tetke, mamine sestre od strica, koje su me tada čuvale i obožavale. Događaj je bio sledeći: ja sam bila u maminom naručju kada smo na vašaru sreli maminu rođenu tetku koja je bila udata u susedno selo. I ta baba, kao i svaka baba iz tog doba, pošto me dugo nije videla, sagla se i poljubila me. I tada je pukao šamar: ja onako mala sam iz sve snage starijoj ženi, usred mase ljudi, opalila šamar, jer ja sam jedino mojoj mami, nisam čak ni tetkama, dozvoljavala da me poljubi. Baba je pocrvenela kao bulka, a mama se izvinjavala. I svake godine se, pred vašar u selu, taj događaj prepričavao kao deo naše porodične istorije. Tu maminu tetku smo sretali svake godine na vašaru ali nikada više, čak ni kada sam poodrasla, nije joj palo na pamet da me poljubi.
Drugi vašar je bio u Jagodini u periodu kada smo u selu držali kobilu. Te godine smo mislili da ne idemo u Jagodinu, a onda smo se nešto, pošto nije bio mnogo vreo dan, u toku dana predomislili. Tata je odlučio, pošto je u autobusima bila strašna gužva, da idemo čezama. Tako da u stvari vašara se i ne sećam koliko je sam put čezama bio upečatljiv. Trebalo je preći nešto malo više od petnaest kilometara. Išli smo tata, mama, baba, sestra i ja, svečano obučeni. Poneli smo nešto hrane i vode za usput, i ćebe da pokrijemo kobilu kada stignemo na mesto događaja. To je već bio period kada je dosta ljudi vozilo automobil i niko nije išao čezama tako daleko, pa su nas ljudi usput razdragano pozdravljali i mahali. Svi putevi su vodili ka gradu i na vašar. Dan je bio prelep, blago osunčan i sa prijatnim vetrićem. Mi smo se šalili i radovali putovanju. Jedino što mi je kvarilo raspoloženje je to što se kobila baš umorila i bila je sva u peni. Tata me je ubeđivao da je ona dobro i da u selu radi mnogo teže poslove jer je vukla plug, drljaču i tanjiraču. Ujak je živeo na periferiji tako da je preko puta njihove kuće bila ledina gde smo u hladu smestili čeze i kobilu. Tata joj je dao zobi i sena koje smo povezli sa sobom. Pošto nije bilo mogućnosti, ni svaka kuća, posebno u selu, nije imala telefon da bismo se najavili ujakovoj porodici, oni su već otišli na vašar. Tek tamo smo ih pronašli.
Treći vašar koji mi je ostao kao upečatljiv je takođe bio u Jagodini. Tom prilikom smo išle samo sa majkom i ujnom. One su se tada podelile: majka je vodila brata i mene, a ujna naše mlađe sestre. Mama nas je prvo odvela da gledamo vožnju na takozvanom „zidu smrti“. To je ono kada voze motore i auto po unutrašnjem obodu ogromnog bureta. Posle nas je odvela u kuću smešnih ogledala gde smo se valjali od smeha. Tu smo se sreli sa ujnom i sestrama koje su pre toga bile na ringišpilu. Od menažerije smo odustali jer se osećao jak smrad. Ja ni tada, a ni sada, nisam mogla da gledam životinje u kavezima. Poseta i tom vašaru je, kao i uvek, završena sa sladoledom – naravno onim iz prodavnice.
Godinama su vašari postajali sve manje posećeni, a i mi deca smo odrastali i nisu nam više bile zanimljive uvek iste igračke, ringišpili, isti ljudi i isti razgovori. Sada više nema tih i takvih vašara koji više služe da se ljudi vide i ispričaju nego samo ovih modernih, novogodišnjih i uskršnjih. Sada su važni samo prodaja-kupovina i zarada. A raznih jevtinih džidža-bidža biće uvek.
Ostavite odgovor