— Помен песнику који „није наш“ —
Мало је песника чије животне околности толико снажно позивају на тумачење њиховог дела. Код Илије Јаковљевића та опасност је нарочито велика. Његов живот је испуњен политичким ломовима, логором, ратом, новим прогоном и на крају смрћу у затвору. Лако је зато његову поезију читати као документ једног страшног времена. Али тиме бисмо можда промашили оно највредније у њој: начин на који човек после свега што је доживео још уме да говори тихо.
Јаковљевић је рођен у Мостару 1898. године. Био је књижевник, новинар, уредник и адвокат, човек живог јавног и културног ангажмана. Његови књижевни назори били су снажно обележени хрватском и католичком хришћанском мишљу. Тражио је истовремено јединство истине, доброте и лепоте, али и очување уметничке слободе од спољашњих идеолошких захтева.
Јаковљевић је живео у времену у којем су се од писца све чешће тражиле припадност, опредељење и јасан знак на чијој је страни. Његов живот, међутим, као да је стално измицао таквим једноставним поделама. Био је противник различитих облика политичког и идеолошког насиља; током рата нашао се у усташком логору Старој Градишки, затим је отишао у партизане, а после рата поново је ухапшен. У затвору је умро 28. октобра 1948. године.
Управо зато је занимљиво и важно прочитати „Спремност“, без предрасуда. Она није политичка песма. Не позива, не доказује, не објашњава историју и не изговара паролу. Она стоји пред једним много старијим и тежим питањем: шта човеку остаје када више није сигуран ни у сутрашњи дан?
Песма почиње речима:
„Ако је ово моја посљедња пјесма,
нека буде ко ријека, дубока, тешка и мрачна.“
Одмах је присутна могућност краја, и језа од тог мрака на крају, али нема панике. Ако је последња песма, онда нека буде река. А река је, како каже песник, „путник мудри“, онај који познаје „ширине и падове“. То је лепа и важна слика. Живот није замишљен као равна линија без препрека, већ као кретање кроз ширине и падове. Пад није нешто што поништава пут. Он је део пута.
Спољашњи свет може остати без светлости, али човек није остао без своје. То није оптимизам у обичном смислу речи. Нема обећања да ће се ноћ завршити, нити уверења да ће све бити добро. Постоји само унутрашња светлост која није зависна од околности.
Трећа строфа доноси још један помак:
„Ако је ово почетак некога тешкога пута,
нека буде магловит и оштро стаклиње скрије“
После последње песме и последње ноћи више није сасвим јасно да ли је пред нама крај или почетак. Управо зато је последња слика толико снажна:
„јер моја је поносна душа само у патњама јака
јер цвијет мојега духа само на камењу зрије!“
Камен није само знак невоље. Он је услов под којим цвет може да покаже да је заиста цвет. Страдање, разуме се, само по себи није врлина, нити песник романтизује бол. Али човекова снага постаје видљива тек када се нађе тамо где му околности више не помажу.
То је нарочито занимљиво када се песма стави поред живота свога аутора. Јаковљевићева поезија настала у логору сведочи о непосредном сусрету са злом, а његова прозна сведочанства показују изразиту способност да људе и догађаје посматра без самозаваравања.
Ту се „Спремност“ и његов живот заиста додирују: човек може изгубити много тога, може му бити одузета слобода, сигурност, па и сам живот, али не мора пристати да му буде одузето и сопствено унутрашње мерило.
Можда је управо због тога Јаковљевић данас занимљивији као песник него као књижевно-историјска чињеница. Његова поезија не тражи од читаоца да прихвати неку идеологију, да заузме страну или да дели песникове историјске околности. Она тражи само да се задржимо пред човеком који је видео довољно мрака, а ипак није престао да говори језиком достојанства.
„Цвијет мојега духа само на камењу зрије“ није зато само леп завршни стих.
Цвет који расте на камену не сведочи да камена нема.
Сведочи да је и на камену могућ живот.
ILIJA JAKOVLJEVIĆ
SPREMNOST
Ako je ovo moja posljednja pjesma,
neka bude ko rijeka, duboka, teška i mračna.
Rijeka je putnik mudri,širine i padove pozna.
I kada se ustavi tamna,rijeka je uvijek zračna.
Ako je ovo moja posljednja noć,
neka bude bez zvijezda, crna kao ikona stara.
Velike, srebrne zvijezde u mojim očima gore,
na mome dlanu treperi sunčana zlatna para.
Ako je ovo početak nekoga teškoga puta,
neka bude maglovit i oštro staklinje skrije
-jer moja je ponosna duša samo u patnjama jaka
-jer cvijet mojega duha samo na kamenju zrije!
(Izvor:Ilija Jakovljević-„Proza i poezija“SA 2011.
Izbor:Kemal Mahić)
Ostavite odgovor