Da li zaista biramo svoje uloge ili igramo ono što drugi ocekuju od nas?
Da li se nekada osećate kao da ste samo glumci u nekom filmu? Nekada je to dobar, kvalitetan film, a nekada niskobudžetna drama. Ali kako god da okrenemo, tu smo gde jesmo i iz svoje kože ne možemo da izađemo – pa se zato potrudimo da „odglumimo“ kako treba.
Da li smo mi režiseri sopstvenog filma, ili nam neko drugi nameće scenario koji u datom trenutku deluje kao „idealan“? Iskreno, ponekad se osećam kao da neko drugi režira moj život, a ponekad kao da držim sve konce u svojim rukama i sama pišem scenario.
Uloge koje imamo u životu nisu nimalo lake niti jednostavne. Imamo porodične uloge (majka, otac, sin, ćerka, baka, deka…), profesionalne (radnici, šefovi, studenti…), i društvene (uvek nasmejani, jaki, hrabri, poslušni, strpljivi, neumorni…). U svakoj od tih uloga od nas se očekuje maksimum – po mogućnosti bez grešaka. Jer neke greške se skupo plaćaju.
Glavno pitanje u celoj ovoj priči je: ko režira naš film?
Najbolja opcija je da ga režiramo sami, ali nažalost, često nas drugi preduhitre i odrade to umesto nas. Društvo, porodica, internet i društvene mreže su glavni režiseri većine života. Oni pišu scenarije u kojima je definisano kako treba da se ponašamo, da mislimo, da izgledamo. Ako ne odigramo dobro svoju ulogu – bivamo „odbačeni“.
Mnogima su stavljene maske koje nikada nisu želeli da nose – ali sada moraju. Vremenom gube identitet i više ne znaju ko su, čak ni kada maske padnu. Osećaju se umorno i prazno jer igraju ulogu koja nije njihova. Igraju nešto što ne osećaju.
Anksioznost i depresija preovlađuju i vuku ih sve dublje u očaj, jer nemaju kontrolu nad svojim životom – žive po scenariju koji je neko drugi napisao.
To su posledice uloga koje nismo birali, ali smo morali da ih igramo.
Kako da se otrgnemo svemu tome i postanemo režiseri sopstvenog života?
Razmislimo: šta je ono što radimo iz navike ili pritiska, a šta iz želje i ljubavi? Kada to jasno razgraničimo, počećemo da vraćamo kontrolu u svoje ruke.
Uklonimo maske koje nosimo.
Biće bolno i teško, i potrajaće – ali oslobodiće nas tuđe kontrole.
Budite hrabri. Budite ono što jeste.
U tome leži vaš spas.
Jer ono što vi zaista jeste – niko drugi ne može kontrolisati osim vas.
To ste vi. I ne možete biti niko drugi.
Znate one lutke koje vise na koncu, a neke ruke njima upravljaju?
Naravno da znate.
Nemojte dozvoliti da te ruke upravljaju vama. Vi niste lutke – vi ste živa bića. Imate osećanja. Imate emocije. Imate izbor.
Život je jedan veliki filmski projekat.
U njemu smo svi mi glumci.
Ali imamo priliku da budemo i scenaristi – da sami napišemo svoju priču.
Ostavite odgovor