Koliko god da smo odrasli, zreli i svesni toga da je zaljubljenosti iluzija, ipak se zaljubljujemo. Neki i tokom celog života, dok neki kroz proces sazrevanja i individuacije izgube tu sposobnost. Osećaj zaljubljenosti je magijski privlačan, on nam između ostalog daje i osećaj večnosti, jer kad smo zaljubljeni, vreme menja kvalitet, govorimo da ćemo zauvek ostati zajedno i voleti se, da nikada nećemo ostaviti drugoga, neki čak imaju i osećaj da su oduvek voleli samo tu jednu osobu, čak i kada su bili sa drugima, kao da su tražili samo nju.
Način na koji govorimo o ljubavi u tim trenucima ukazuje nam na to da nesvesno, očekujemo od ljubavi da nas spase od prolaznosti, a to tu želju neretko prenosimo na partnera, pa tako počnemo da očekujemo da nas voljena osoba nekako spase od prolaznosti, što je naravno nemoguće. Kada u odnos uđemo sa ovakvim očekivanjima, neminovno je da se razočaramo, jer niko od nas nema moć da zaustavi protok vremena. Ljubav nam može pomoći da smrt i prolaznost lakše podnesemo, ali nas od njih ne može sačuvati.
Dvoje zrelih ljudi bi u trebalo da su svesni da je sve prolazno, pa i njihova ljubav. Ako i sa tom svešću odaberu jedno drugo i predaju se odnosu u potpunosti bez obzira koliko će taj odnos trajati, onda zaista mogu da prožive trenutke ,,večnosti“ zajedno. U zrelosti smo u stanju da se prepustimo ljubavi, uprkos svesti o prolaznosti, ne da bismo prevazišli prolaznost, jer je to nemoguće. Čak i kada nismo u odnosu, zrelost podrazumeva da za njega ostajemo otvoreni, bez obzira na svest o tome da ga možda nećemo ostvariti. U ovom slučaju sebi dozvoljavamo čežnju za odnosom u kojem će dvoje ljudi stajati jedno uz drugo i zajedno gledati ka prolaznosti ili večnosti, svejedno.
Ostavite odgovor