Nocas sam sanjala nesto sto je delovalo tiho, a veliko. Nije bilo drame, nije bilo strasti koja gori, samo mir. Sanjala sam veliku kucu, prostranu, svetlu, kao da ima mesta za sve sto nosim u sebi.
Bio si tu.
Nismo pricali mnogo. Nije ni trebalo. Sedela sam dok si stajao iza mene i skracivao mi vrhove kose. Ne hrabro, ne naglo. Pazljivo. Kao da znas tacno koliko treba da uzmes, a da me ne povredis.
U tom snu nisam osecala nesigurnost. Nije me bilo strah kako izgledam, da li ce mi stajati, da li ce biti previse. Samo sam znala da je u redu. Kao da sam ti verovala vise nego sto sebi priznam kad sam budna.
Kosa je padala tiho, a sa njom kao da su padale i neke stare misli, neka cekanja, neke nedorecene recenice. Nisi me menjao. Samo si me osvezio. I to je bilo dovoljno.
Ta kuca… mozda nije bila prava kuca. Mozda je to bio prostor koji imas u mom srcu. Veliki, stabilan, tih. Mesto gde nema buke, ali ima prisustva.
Kad sam se probudila, ostao je osecaj. Ne zaljubljenost koja gori, vec ona tiha, jaka, platonska ljubav koja nekad vise smiri nego sto uzburka. A nekad, priznajem, i zaboli.
. Mozda samo znaci da negde duboko verujem da bi sa tobom promene bile blage, a dodiri sigurni.
Ostavite odgovor