Okidač

Evo me u našoj morskoj kući. Zima je. Novembar, ustvari, ali kao da je zima. Najduža do sada. Zidovi hladni, dnevna soba ispunjena vlagom. Sinoć sam večerao u taverni pored otvorenog kamina, uz više tsipure nego što sam planirao. Nadao sam se da mi ovaj napitak umrtvi mozak i zgreje telo, ali ni jedno ni drugo se nije desilo.

Danas planiram da vozim bicikl do starog svetionika. Stavljam knjigu o Ničeu u ranac i polazim.

Biciklom je odavde moguće samo do vojnog kampa. Ili crkvenog kampa, nikada ne znam. Znam da ću odatle pešaka. Prethodnih šest meseci su trajali kao šest godina. Umoran sam od razmišljanja, trebaju mi ti kilometri i vetar u lice. Od kampa staze vode kroz peščane dine i zlatnu travu do rta. Rt koji je jednog dela godine turistička atrakcija, a drugog potpuno potopljen. Tim drugim danima kao da ne postoji i kao da nikada nije bio tu. Savršena metafora za egzistencijalnu krizu, pomišljam.

Stigao sam, sakrio bicikl u žbun poleglog bora i trave koja raste samo ovde uz more. Krećem ka rtu. Nisam navikao da ovaj pesak gazim čizmama za planinarenje. Tu sam obično bos i nasmejan sa porodicom i prijateljima. Nisam navikao da je plaža, osim uz nekoliko zalutalih čeških turista i jednog, čak i više nego inače, neraspoloženog grčkog ribara, potpuno prazna. Nisam navikao da sam na ovoj plaži ovoliko sam. Tu smo do pre par godina neuspešno pokušavali da surfujemo malo pre nego što smo kupili kuću. Tu sam stvarao, jurio, smejao se, veslao. Neke od omiljenih fotografija sam ovde napravio sa ekipom. Zvao sam ovu plažu Kalifornija, bila je svetlost i radost. Učio sam Maksima da vesla na dasci, nosio Lava na leđima kad je bio beba iako su mi noge propadale u pesak. Tu smo pre godinu dana spasili čoveku život. Prebledeli momak iz Bugarske je izašao iz vode i zagrlio me jako. Sada sam ovde sam.

Kraj je novembra. Dan siv, a severni vetar sa Vardara jači nego inače.

Pogled na rt iz vazduha je ono što dovodi turiste na ovu plažu. Pogled sa 185 cm nadmorske visine je nikakav. Pogotovo ovakvim danima. 

Sedim, izvlačim knjigu iz ranca, čitam par stranica. Niče priča o ljubavi prema svojoj sudbini. Amor fati, kako je zove. Ne žali za prošlim, ne beži od teškoća, nego reci da svemu što ti se dešava i voli to kao deo svog puta. Raduj se lošim danima, jer iza njih stoje neke dobre lekcije. Drago mi je što nisam poslušao baš sve koji su Ničea otpisali kao mračnog pesimistu. Par stranica i odlučujem da legnem na pesak.

Naopak pogled na nebo je nekad sve što je potrebno da se promeni dan, a nekim danima i život. Da se uzemljim. Sećam se svih trenutaka kada sam samo ležao i gledao u nebo. Toliko su retki, a bili su toliko bitni. Na salašu, između divljih trava i stada ovaca moje bake, brojeći avione koji su ostavljali bele tragove. Tamo u vikendici Ireninih roditelja, posle dugih i dosadnih letnjih dana i preobilnih ručkova na staroj prostirci njene bake. Na trampolini sa Maksimom. Onda kada je on uspevao da me odvuče, da ostavim dan iza sebe i telefon daleko od sebe, ležali smo samo nas dvojica, gledali u nebo i pričali priče.

Godinama kasnije, usred megalomanskog projekta izgradnje kuće u prirodi, u mesecima u kojima sam potpuno zaboravljao da usporim, da ležim i gledam u nebo sa svojom decom, misleći da za to uvek ima vremena, a da za ovo što trenutno radim neće biti ako ne požurim, trebala mi je mudrost vozača kamiona sa kojim sam stvorio neobično prijateljstvo. Kao da je došao da me podseti na ono što sam očigledno zaboravio. Osamdesetjednogodišnji Zvonko mi je na jednoj od naših mnogih vožnji rekao: “Igraš li se s decu? Kad se igraš ti moraš podetinjiti isto. Ako je ono leglo na pod i gleda u plafon, lezi i ti i gledaj.”

Danas sam ipak na hladnom pesku potpuno sam. Zvonko je umro ove godine, a ja sam to saznao tek mesec dana kasnije. Svašta se dešavalo ove godine, a meni je trebalo puno vremena da to saznam i prihvatim. Zagledan ispred sebe. Iza sebe. Pogledom onog koji nije prisutan.

Odlučujem da hodam do kuće. Možda shvatim da ništa nije tako strašno. U jednoj takvoj šetnji sam pre šesnaest godina odlučio da potpuno promenim svoj život.

Ova nije toliko sudbonosna, ali možda čak i ovaj dan može da bude lep ako tako odlučim. Ako vidim lepotu u talasima koji se razbijaju o rt. U vetru koji sa čak sa Vardara dolazi preko Soluna ovde do mene, i iako mi je na putu do rta odmagao, sad mi ubrzava put do kuće. Možda i grčki ribar nije nesrećan nego smiren. Voleo bih da imam strpljenja za jedan takav dan kao ovaj njegov.

Možda na svemu što se desilo i na onome što se nije desilo ove godine moram da budem zahvalan. Da samo prigrlim taj put, iako još uvek ne znam gde me vodi.

Da, u jednoj od ovakvih šetnji sam pre 16 godina odlučio da potpuno promenim svoj život. Ova verovatno nije toliko sudbonosna, ali me ipak nešto me tera da, čim sam ušao u kuću, stavim vunenu kapu na glavu, umotam se u ćebe, upalim laptop i počnem da kucam ove redove.