Kisa pada vec satima,ali nije sama.
Pomesala se sa snegom,kao da ne zna sta zeli da bude danas.
Sve je mokro , tiho,sivo.
Grad izgleda umorno.
Stojim bez kisobrana.
Kapljice mi klize niz kosu
Tope se , hladne su,ali me razbudjuju.
Sneg se zadrzi na trenutak pa prestane,
kao misli koje pokusam da zadrzim,
a one se otope pre nego sto ih razumem.
U ovom vremenu ima neceg mog.
Nisam ni potpuno tuzna ,ni potpuno jaka.
Nisam ni potpuno kraj ,ni pocetak.
Samo sam izmedju.
Volim ove dana jer sam tiha, bez objasnjenja.
Da ne moram da budem sunce.
Da ne moram da budem jaka.
Samo da budem.
Kisa mi natapa rukave.
Ne pomeram se.
Kao da mi treba taj osecaj ,
da me nesto dodirne spolja,
da ispere ono sto nosim unutra.
Mozda se nesto u meni zavrsava .
Mozda nesto pocinje..
Ne znam jos.
Znam samo da stojim pod nebom
koje ne moze da odluci sta je.
I prvi put mi to ne smeta.
Jer i ja sam takva.
Pomesana .
Tiha.
I jos uvek ovde.
.
Ostavite odgovor