ВУЧИЦА

ГНЕВ ДОБРОГ И СТРПЉИВОГ

Сатерана у кутак живота мучна,

живеше вучица не много бучна.

Трудбеник ћутљив, делаше мудро,

изгледаше понекад помало чудно.

Нит’ гласа, нит’ урлика, нити режања

бејаше спокојна са довољно знања.

Питома, мирна људима драга,

ал’ устреми се на њу некаква снага.

Мир да јој отме, разум помути

тек’ чудна сила која не ћути.

Галаме људи, вичу над главом

узеше себи право над правом.

Летеше стреле ватрене, болне

вучица мирно траје у своме.

Савлада гнев и разум задржи,

могаше тако дуго да издржи.

Ал’ су се људи полакомили,

да би од вучице јачи били.

Говоре гадости, за шапе вуку

хдедоше мирну још и да је туку.

Тек једном устаде, леђа исправи,

настаде бура у њеној глави.

Стрпљење дуго, њен мир у души

као да одједном вулкан уруши.

Ко лава када избије врела,

урликну вучица колико је смела.

Још јој од некуд надође сила,

као што у њој никада не беше била.

Разлеже урлик, очњаци цакле

вучици ране силе дотакле.

Утихнуше речи, погнуше главе

ти што су над вучицом хтели да славе.

У бесу своме нити роморе,

не смеју ништа да проговоре.

Лица црвена, пуши се крв

пред њом човек постаде црв.

Вучица урла, њен дах се пуши

заглушио људима око ње уши.

Севају варнице, очи јој пламте

добро ће сада да је упамте.

А, кад се стиша лава вулкана

спусти се вучица, оде да спава.

Тек сада људи другачије виде,

вучицин мир дирати не иде.

Сад мирно плови живота река,

„Чувај се гнева доброг и стрпљивог човека“!

В.Ђ.Е.