Neprotokolarna veridba

Bane i ja smo, posle godinu dana zabavljanja, doneli odluku koja je u našim očima bila vrhunac romantike, a u očima naših porodica – diplomatski incident prve kategorije. Rešili smo da se verimo.

Kao pravi moderni odmetnici, smislili smo savršen plan: veridba će se odigrati na moru, u Herceg Novom, daleko od roditeljskih radara. Bane je, od studentskog budžeta, kupio prelepi prstenčić. Taj komad nakita verovatno nije imao mnogo karata, ali je sijao snagom naše ljubavi.

Naravno, tajna na Balkanu je koncept koji funkcioniše samo ako ste pustinjak u pećini bez dometa. Ja sam, ne mogavši da izdržim pritisak, „suptilno“ nagovestila mami i mom malom bratu od tetke Lazaru da će se „možda, ali samo možda“ nešto desiti.

Uživali smo u Herceg Novom, gradu koji miriše na so i oleandere. U moru su se, sasvim „slučajno“, zadesili moj brat i Banetova sestra, kao tihi svedoci istorije. Žurku smo organizovali u kući u kojoj je letovao naš budući kum, sa još par drugara. Niko od prisutnih nije slutio da prisustvuje istorijskom činu, mislili su da je povod za slavlje to što je neko konačno kupio gajbu piva.

A onda – trenutak istine. Bane je kleknuo. Izvadio je kutijicu. Postavio je sudbonosno pitanje.

Ja sam rekla „DA!“.

Svi su počeli da vrište, skaču i aplaudiraju. Budući kum, čovek zadužen za dokumentovanje ovog svetog čina, zgrabio je fotoaparat. U tom naletu adrenalina, emocija i verovatno par čašica domaće loze za hrabrost, ruke su mu se tresle kao da drži pneumatsku bušilicu, a ne fotoaparat. Od trideset okinutih snimaka, umetnički dojam je bio takav da smo na dvadeset osam izgledali kao mrlje na dečijem crtežu. Samo na dve slike se moglo naslutiti da su to ljudska bića, a ne invazija marsovaca na Herceg Novi. Ali, koga briga? Bili smo vereni!

Sutradan je usledio hladan tuš realnosti: obaveštavanje očeva. Ovde treba napomenuti da su moj otac Nikola i Banetov otac Luka ljudi kovani od čvrstog materijala. To su očevi starog kova, strogi, zahtevni i operisani od preterane sentimentalnosti.

Prva sam zvala ja. Govornica je mirisala na so i pregrejanu plastiku. „Ćao tata,“ počela sam, primenjujući taktiku „sendvič“. „Lepo nam je u Herceg Novom. Voda je topla. Jedemo redovno. Verili smo se. Sunčamo se. Kako je mama?“ S druge strane žice čula se tišina. Ona teška, panonska tišina. Nikola je ćutao toliko dugo da sam pomislila da je veza prekinuta. „Baš lepo, čestitam“ rekao je konačno, tonom kojim se saopštava vremenska prognoza. I spustio slušalicu. Mislila sam: Dobro je. Preživela sam.

Onda je na red došao Bane. Ušao je u govornicu, nazvao, i izašao napolje posle tačno sedam sekundi. „Šta bi?“ pitala sam u šoku. „Rešeno,“ rekao je on slavodobitno. „Rekao sam mu. On je rekao ’Dobro’. Sve je super.“

O, kako smo bili mladi. O, kako smo bili glupi.

Vratili smo se kućama, lebdeći na oblacima ljubavi, uvereni da smo prevarili sistem. A onda je zazvonio telefon. Bane. Glas mu je bio ozbiljan, kao da čita testament. „Ljubavi,“ rekao je, „imamo problem.“ „Šta je bilo?“ „Veridba se ne računa.“ „Molim?“ „Poništena je. Nelegalna. Crnogorci su zasedali.“

Ispostavilo se da je Banetov otac Luka, nakon onog razgovora od sedam sekundi, sazvao Plemenski savet Vujičića. Dnevni red je imao samo jednu tačku: „Anarhija u Herceg Novom“. Argumenti Plemenskog saveta bili su neumoljivi i glasili su otprilike ovako:

1. Veridba na moru? Je l’ smo mi turisti ili ozbiljna porodica?

2. Ima li tu ikakvog reda i običaja?

3. Ko si ti da veriš đevojku na svoju ruku, bez prisustva delegacije, barjaktara i pečata?

4. I ključno pitanje, koje bi odzvanjalo brdima da su u blizini: Kako da njene roditelje gledamo u oči?

Presuda je bila jednoglasna: Veridba je ništavna. Mora se ponoviti, ali ovaj put – po propisima.

Očekivala sam da će moj otac Nikola, kao čovek praktičnog duha, stati na moju stranu i reći da su to gluposti. Ali, ne! Nikola se, na moje zaprepašćenje, potpuno složio sa stavom Plemenskog saveta. Ispostavilo se da je on imao svoj lični motiv za osvetu.

Naime, dok smo se mi brčkali i verili, moji roditelji su bili u poseti rodbini u Beogradu. Neka tetka, koja očigledno ima ugrađen radar za tračeve pre nego što se oni i dogode (ili je moj brat Lazar propevao), dočekala ih je na vratima rečenicom: „Oooo, čestitam! Čula sam radosne vesti, verila se ćerka!“

Moj otac Nikola, koji u tom trenutku nije imao pojma da mu je ćerka bilo šta osim „na moru“, našao se u nebranom grožđu. „Kakva veridba? Nije istina!“ branio se čovek, dok je moja mama iza njegovih leđa menjala boje od crvene do ljubičaste, jer je ona, naravno, znala, ali nije smela da kaže. Nikola se osećao kao prevareni muž u lošoj komediji – poslednji saznaje.

Zato je savez Luka–Nikola sklopljen brže nego pakt velikih sila.

Nedelju dana kasnije, u našu kuću je stigla Delegacija. To nije bila poseta, to je bila procesija. Bane, obrijan i ispeglan, njegov otac Luka, ozbiljan kao sudija Ustavnog suda, i još par članova porodice koji su tu bili da daju legitimitet. Seli su u dnevnu sobu. Izvadila se Nikolina domaća rakija. Otvorile su se teme o vremenu, o politici, o zdravlju. Atmosfera se zahuhtala, prijatelji se zagrejali i oraspoložili a nas dvoje smo sedeli i smeškali se.

A onda, u tačno određenom trenutku, Luka se nakašljao i zatražio moju ruku za svog sina – istog onog sina koji me je već verio pre deset dana u kupaćim gaćama. Moj otac Nikola se pravio iznenađenim. Klimao je glavom, i na kraju, kao teška srca, pristao.

Bane mi je ponovo stavio isti onaj prsten na ruku. Svi su aplaudirali. Mame su plakale (ovaj put od olakšanja). Očevi su se rukovali, povrativši čast i ugled svojih prezimena.

Tako sam ja, dragi moji, jedina žena u istoriji koja je verena dva puta za istog čoveka u roku od deset dana. Jednom za ljubav, i jednom za arhivu očeva. I pravo da vam kažem, ona prva, nelegalna, mutna slika na kojoj ličimo na fleke – ta mi je i dalje najdraža.