Освануло јутро,
данас врло љуто,
набацило на лице два сива облака,
опет не проговара,
лије кишу да емоције отера.
Непозната улица, без светла,
чека се одлука права,
да ли кренути десно или лево,
срце не проговара.
Храброст се плаши да у посету дође,
из ћошка шапуће:
„Крени, можда ти за руком пође“.
Ризик или страх.
Борба је непрестана.
Хиљаду питања и велики упитник,
покушај, нећеш постати губитник.
Од кише настала поплава,
пут је прекривен камењем,
одлука је тешка,
устани и обори барикаде,
у сваком неуспеху има мало наде.
Семафори су покварени,
да ли да се зауставим или за полазак спремим?
Шта ако одем тамо где не припадам,
шта ако ме знаци на погрешно место воде,
шта ако ме заувек одвоје од независности и слободе?
Узми тај сан што се у души скрио,
једног дана биће ти баш мило,
Он је данас стварност.
Не сањаш, баш тај сан је твоја реалност.
Престала је киша, сада сија Сунце.
Ostavite odgovor