Upoznala sam ga onda kada sam najmanje trazila ljubav.
Bila sam umorna od pogresnih ljudi.
Od muskaraca kojima sam morala da objasnjavam svoju tisinu, svoju jacinu.
Umorna od toga da budem “manje”da bi oni bili “vise”.
Tog dana sam obukla bordo usku bordo rolku.Kosu nisam namestala . Pustila sam je da pada kako zeli.
Bila sam svoja.
Sedela sam na stepenicama kada je prisao. Nije rekao nista spektakularno. Samo je stao , pogledao me i nasmesio se kao da me poznaje godinama.
Imas osmeh koji ne trazi dozvolu ,rekao je.
Navikla sam na komplimente o izgledu .Na recenice koje klize po povrsini.
Ali ovo… ovo je pogodilo dublje.
Poceli smo da razgovaramo .O strahovima. O tome koliko je tesko ostati svoj u svetu koji stalno pokusava da te preoblikuje.
Nije pokusavao da me popravi. Nije se plasio moje tisine. Nije se nadmetao sa mojom snagom. Gledao me je kao da sam tacno takva kakva treba da budem.
U jednom trenutku vetar mi je prebacio kosu preko lica. Instinktivno sam krenula da je sklonim, izvinjavajuci se.
On je samo rekao: „Ne diraj. Lepo je kad si nesavrsena .To znaci da si stvarna.“
Hodali smo dugo , pricali jos duze.
Smejali se kao da se svet smanjio samo na nas dvoje.
Danas, kada otvorim ormar i vidim tu bordo rolku, setim se dana kada sam upoznala muskarca koji me nije voleo uprkos mojoj jacini — nego bas zbog nje
Ostavite odgovor