Niz dušu vatrena reč poslednjim uzdahom klizi
srebrna minđuša zaboravljena u kutiji nakita,
bila si moj čaroban osmeh ali više nisi
i šta preostaje srcu nego da svetom usamljeno skita.
Izbledela posveta na prvoj strani knjige
i godina koja se nikad nije desila,
čuvam je ako mi slučajno u goste stigne
ta sreća, koja me se nikad nije setila.
Istina je obmana jer mislimo da nas neće lagati
sumnjivo pomeramo minute u beskrajne slutnje,
za kojim svetlom u mraku tragati
kada je očima uvek suđeno da u suzama tutnje.
Jednom kad proleća obrišu najlepša sećanja
posle snova i iskrene reči da nije bilo druge,
u tebi umreće nikad ispunjena obećanja
a u meni zauvek živeće bol moje tuge…
Ostavite odgovor