Вихор рата груди ми пара,
Душа ми је стена на таласима.
Ледена вода жедну ме труни и удара.
Обликује ме, окружену ирисима.
Чекам… да отвориш врата,
Да ми срце задрхти од среће,
Да дете викне: “ Тата, тата!”,
И да нам стигне пролеће.
Чекам… Лишће да олиста,
Цвркут радосних птица да чујем,
Да изнова, осмех твој заблиста.
Вратићеш се…Осећам и верујем.
У двориште наше, нежно закорачи,
Кораком тихим, кораком лаким,
Ко сунце, што небом зрачи,
И јутро чини румено-питким.
Немо, са осмехом благим,
Крени ми у загрљај, потрчи!
Раширићу руке, рукама драгим.
Милион ће латица да се сручи!
У том ће трену, кроз кишу цветова,
Лептири да крену и око нас облете,
Безброј најлепших летова,
За нас и нашу Зену, наш једини свете!
Ostavite odgovor