Дођох на Видо, на острво муке,
да тражим траг што се у крви затре
док тиркизна вода, ко мајчина рука,
смирује кости уснуле у ватри.
И нигде нема ни крста ни знака,
само тај тиркиз што ране нам вида
под плаштом мора, сред вечног мрака,
спава сва храброст и понос без стида.
Два претка тражим, два корена стара,
међу хиљадама што у мермеру стоје,
ал нигде ни слова, ни знака, ни шаре,
да нађем изгубљено нешто моје.
Туга ме стиже ко албанска зима
пред зидом имена што немушто ћуте,
зар гроба им нема, зар их ни ту нема,
да им бар свенуле пољубим скуте.
А онда сиђох до саме воде,
где море о стене удара и пени,
тамо где душа у плаветнило оде,
нешто се тихо запали у мени.
Као да шапат из дубине крену,
кроз шум таласа што обалу мије:
“Не тражи нас у камену у имену,
нама нико гробницу направио није”.
Ту смо, под покровом тиркизне боје,
са друговима својим у загрљају воде,
не плачи не тражи нас дете моје,
ми смо у шуму вечне слободе.
И осетих мир што дубина носи,
док се пенуша тај плав гроб неми,
не требају свеће, ни суза да роси,
они су ту, сачувани од песме и пене.
Нек их Јонско море у миру њише,
безимен корен ал у нама жив,
њихов нас завет опомиње тихо,
да не заборавимо дај подвиг див.
Они нас чувају из плавих дубина,
из шума таласа што обалу мије,
живеће у нама док год дишемо,
иако им гробница пронађена није.
Ostavite odgovor