Не љути се,
што још увек стојимо
под истим небом,
и помислимо на оно
што смо некад били.
Не љути се,
што успомене не умем
да одбацим као
старо одело.
Неке ствари
се не скидају лако,
остану да греју и кад
зима прође.
Нисмо знали
како се љубав чува.
Мислили смо да је довољна
сама себи,
да ће трајати ако је
само довољно
јако желимо.
А љубав тражи више од жеље,
тражи стрпљење, тишину,
разумевање.
Болело је.
Са обе стране.
И речи које нисмо рекли
можда су биле теже
од оних које јесмо.
Али нисам заборавила.
Не тебе,
него оно што сама тада била.
Наивна, храбра,
потпуно отворена
ако је нешто остало
између нас,
то није туга.
То је траг светлости
који ме подсећа
да сам умела да волим,
и због тога не љутим се више
Ostavite odgovor