#природа#емпатија#шапат#животиње#поезија
У тихој гори, где зора тек дрема,
одјекну прасак страшно у ноћи,
а ловац не зна, док пушку спрема,
да после пуцња поправке нема.
Насумице у шуми хитац кроз лишће пролети,
и мајка паде, не стигавши деци.
Та мала бића остадоше сама,
не знајући да им се човек без разлога свети.
Траже је данима, њушкице мале,
дозивају је тихо кроз шуму и таму.
Чекају топлину коју памте,
док глад их лагано баца у јаму.
Тако се гасе, без гласа и наде,
сирочићи шуме што ником не сметају.
Угину тихо, без мајке своје
и никад више неће шумом да шетају.
Туга је ту, надохват руке,
у сваком грму где дрхти нејач.
можемо много ублажити им муке,
да човек не буде туге сејач.
Дал се суровост са рођењем стиче,
ил душа отврдне кад престане да воли?
Док гора плаче и тишина вришти,
чекајући срце да разуме боли.
Ostavite odgovor