Lutak

Neumorni lutak noću pohodi mi sobu

al začudo, nikad ne znam s koje strane dođe.

Tek najednom, eto njega, zaigra po podu

ne libeć’ se da mi katkad i kroz krevet prođe.

I to traje, mogu reći, još od mog detinjstva

tačnije od dana kad smo pokopali brata.

Već trideset godina baš svaka noć je ista

i u svakoj budan bdijem, tik do sunovrata.

No, svi oni za to znaju al’ me ludim prave,

pa govore, kako tobož, lutak ne postoji.

Igraju se kao deca oko moje glave

s namerom da svak po svome zaseca i kroji.

Pilule mi kojekakve turaju pod jezik

s obećanjem da ga više ugledati neću.

Kao da sam, bez pardona, nekakav bolesnik

poput onih kakve svagda pod tim krovom sreću!

Kao da sam i sam lutka lišena života,

razvlače me tamo-amo, od sobe do sobe.

Ničija me nikad nije dotakla dobrota

u tom sanatorijumu kipuće gnusobe.

I kad vikem i kad vrisnem, nema ko da čuje,

kao da i ne postojim više među njima.

U samicu nepravedno strpaše me guje

da se žalim ovim pustim, crnim zidovima!