ХИЉАДУ ЛИКОВА
Ми смо живјели живот
У кући од папира
Ти, ја и моје усковитлане мисли
Жута је та одаја била
У којој смо сунце јели
Из пластичних тањира
Сваки зрак је трн
Забоден у лобању моју
Просипа се као зрнца
Из пјешчанога часовника
Лагано,
Да што дуже траје
Звецкање твојих сјекутића
Њима си гризла мјесец
Да би ноћ утопила
Да би сакрила под слојевима патине
Безброј лица
Украдених из полуотворене књиге
Мијењала си улоге
Док су огледала прскала
Несвјесна да ми сваки лик
Видик замагљује
И да ми на крају
Од мене ништа остало није.
СОЊА МРАЧЕВИЋ БРАТИЋ
Ostavite odgovor