Lepo je imati kola

Lepo je imati kola. Ali u kolima je čovek previše zaokupljen saobraćajem oko sebe, te je zbog toga uskraćen za sve ono za šta nisu uskraćeni oni koji moraju da se služe gradskim prevozom. Poput, recimo, mene.

Jeste da vožnja po prljavim autobusima zna da bude veoma mučna. Naročito kad je gužva ili kad je vrućina. Ali sve ima svoju cenu. Uostalom, kad nije gužva još je koliko-toliko podnošljivo.

Kao što je, na primer, bilo jutros. Bus je bio skoro prazan. Svega par ljudi. Neki šljaker iz treće smene, s prljavim radničkim kačketom i cigaretom zadenutom za uvo. Dvoje zaljubljenih klinaca u šaragama. Jedan metalac kom je duga kosa pokrivala veći deo lica. Baba s nekoliko punih najlonskih kesa. Matorac sa štapom, prosedim brčićima i do očiju natučenom beretkom. I neki nervozni čovek, s klincem od pet-šest godina kom je na glavi bila šerpa. Prava pravcata šerpa, totski plave boje.

Iz razloga koje nije potrebno objašnjavati, svi smo buljili u tog klinca sa šerpom na glavi. Čak je i vozač više bacao pogled na retrovizor iznad sebe nego što je pazio na put pred sobom. I niko ništa nije govorio. Kad se niko nije ni osmehno. Vladala je potpuna tišina. Sve dok onaj šljaker s prljavim kačketom nije upitao:

– Jel’te, ako nije tajna, a zašto vaše dete ima šerpu na glavi?

– Nije to dete. – Iznervirano mu je odgovorio otac tog klinca. – To je idiot! – Na šta je mali, kad je to čuo, samo snuždeno oborio pogled i, zajedno s tom šerpom, pognuo glavu.

– Pa, šta je uradio? – Pitala je ona baba s najlonskim kesama.

– Zar ne vidite šta je uradio? – Okrenuo se ovaj prema njoj. – Sinoć je stavio šerpu na glavu i sad ne može da je izvuče odande. Debil, kažem vam ja! Glavati debil!

– I šta ćete sad? – Uključio se u razgovor i matorac s beretkom.

– Verujte da više ni sam ne znam.

– Pa, vodite ga kod lekara. – Predložila je baba s kesama.

– Vodio sam ja njega još noćas kod lekara. – Nadrndano joj je uzvratio otac opet se okrenuvši prema njoj.

– I šta vam je lekar rekao? – Ponovo se ubacio šljaker.

– Da ga vodim kod auto-limara. Samo što ni auto-limar neće da ima s njim posla. – A uz te poslednje reči zveknuo je klinca po glavi. Odnosno, po toj šerpi koja je šuplje odjeknula.

– Kud sam te i napravio tako retardiranog! – Dodao je, još jednom ga zveknuvši.

Posle toga kao da više niko nije imao šta da kaže. Bar ne ništa pametno. A i nekako je bilo glupo išta više govoriti i čoveku stajati na muku. Tako da je ostatak vožnje opet u autobusu zavladao tajac.

Sve dok taj klinac sa šerpom na glavi nije počeo da se dernja:

– Tata, kupi mi sličice! Tata, kupi mi sličice!

– Još bi i sličce da ti kupim!? Je l’ da!? Je l’ da, pička ti materina!? – I uz svako to ‘je l’ da’ udario bi rukom po šerpi na njegovoj glavi.

Ali takve mere više nisu pomagale. Pre bi se moglo reći da su čak bile kontraproduktivne. Jer je klinac, umesto da se smiri, počeo još više da se dere.

– Tata, kupi mi sličice! Tata, kupi mi sličice! – Urlao je kroz suze i to tako glasno da sam mislio da ću ogluveti.

– Prestani da se dereš već jednom! – Podviknuo je tata sasvim izgubivši živce. – Neću da ti kupim sličice! Neću! Neću! I tačka!

Tek kad je rekao to ‘tačka’ klinac je iznenada stvarno prestao da se dere. Zastao je, malo razmislio, da bi potom podigao uplakane oči prema njemu i prkosno ga upitao:

– Je l’ nećeš da mi kupiš sličice? – Kao da je to poslednji put da ga to pita.

– Neću! – Odbrusio mu je otac.

– Znači, nećeš?

– Ne, neću.

– E, pa onda ću reći mami da si piš’o u lavabo!

Kad je to čuo tata je ostao sleđen. Da li od besa ili od blama, njegovo lice je momentalno promenilo boju. Zatim je zgrabio klinca za ruku i ustao sa svog mesta ne bi li na prvoj sledećoj stanici izašao iz busa. Ne znam da li je inače planirao da siđu baš na toj stanici, ali odjednom kao da mu se strašno žurilo.

Još se njegov klinac, sa onom šerpom na glavi i dalje kroz suze na sav glas neartikulisano dernjao:

– Tata, kupi mi sličice! Kupi mi sličice! – Rizikujući da njegovom ocu skroz pukne film i da ga pred svima nama izmlati k’o vola u kupusu. A sudeći po tome koliko je bio zajapuren u licu mislim da ga nije mnogo delilo od tog toga.

Uglavnom, kad je autobus napokon stao na stanici na kojoj su njih dvojica sišli, najpre je vozač prasnuo u smeh, a za njim i svi mi ostali koji smo bili u autobusu. Do tada smo se nekako suzdržavali, ali nakon toga kao da više nismo mogli da se zaustavimo. I nismo prestajali da se smejemo ni dok smo gledali za njima dvojicom kako odmiču niz ulicu, po kojoj ga je otac vukao kao da je krpena lutka. Ni posle, kad su nam u gužvi, u kojoj su se svi osvrtali za njima, izmakli iz vida. Pa ni kad je bus ponovo krenuo kako bi nastavio svojom trasom.