Bilo je to pre dvadeset pet-šest godina. Radila sam honorarno za privatnu firmu koja se bavila distribucijom novina. Gazda je bio muž jedne moje rođake, počeo je posao kao ulični prodavac novina u gradu, razvozio novine biciklom po kioscima sa kojima je sarađivao, da bi posle nekoliko godina upornog rada i ulaženja u taj posao postao prvo distributer za naš grad, a onda je počeo da širi posao i na druge gradove. Te godine je uspeo da preuzme deo posla distribucije novina u Nišu. I jedne subote spremili smo se nas troje: gazda, da nas vozi i nadgleda posao, ja, da instaliram program na mreži računara u poslovnici u Nišu, i njegova najbliža saradnica, da novim službenicima održi obuku za rad u tom programu.
Bio je mrzli jesenji dan. Vreme neko šućmurasto, sivo, tamnoplavo, hoće kiša – neće kiša. Krenuli smo oko devet sati pre podne autoputem. Od našeg grada do Niša autoputem ima nepunih dva sata, a nova tojota korola je samo gutala kilometre. Gazda je hteo da se pokaže pa se nije baš pridržavao ograničenja brzine. U Nišu smo se, bogami, poprilično zadržali: bilo je dosta posla. Čak nam je i plan da odemo u neki restoran na ručak propao pa smo jeli onako, s nogu, pljeskavice u kancelariji. Završili smo oko sedam uveče i krenuli natrag.
Mrak je već bio pao kad smo krenuli, a kad izađosmo na autoput, izađosmo pravo u maglu. Doduše, više sumaglica nego magla, paperjasta i raspršena. Gazda je vozio malo sporije nego kad smo dolazili. Radio je bio utišan jer smo pričali i sređivali utiske od poslovnog dana. U jednom trenutku razgovor je zamro. I tada smo primetili da magla postaje sve gušća i gušća. U kolima je odjednom bila tišina, razgovor prekinut, a sa radija se čulo samo šuštanje. Nismo mogli da uhvatimo nijednu radio-stanicu. Pred nama se pružao tunel od guste bele magle sa crnom rupom u daljini koja kao da je čekala da nas proguta. Gazda je usporio na osamdeset kilometara na sat, pa na sedamdeset, možda i na manje. Iza, ispred, u susret – nije bilo automobila, mi bar nismo videli svetla. Da li stvarno nije bilo saobraćaja ili se od magle svetla nisu videla, ne znam. Magla je izgledala kao zid koji bi se pred nama otvorio i odmah za nama zatvorio. Nazirali smo belu liniju posred puta i oznake sa strane kolovoza tako da je mogao da drži pravac. U kolima je postajalo strašno neprijatno. Delovalo je da smo odsečeni od sveta, izgubljeni u vremenu i prostoru, nismo imali pojma gde smo i koliko nam još treba da stignemo do kuće. Put se rastegao kao žvaka, a vreme kao da je stalo. Izbegavali smo da gledamo na sat da se ne bismo osećali još gore.
Ne sećam se ko je prvi progovorio u pokušaju da razbije jezivu atmosferu i rekao ono što smo svo troje mislili:
– Bože, da nismo na autoputu, mislili bismo da smo se izgubili.
– Kao da putujemo kroz svemir.
– Kao da putujemo kroz vreme.
– Ko zna gde ćemo i kad da se pojavimo.
I onda smo počeli da maštamo. Šta ako nas zaustavi neki duh na putu, kao u horor pričama? Šta ako smo upali u crnu rupu, u svemirsku crvotočinu, koja ko zna gde će da nas odvede? Kad napokon izađemo iz magle i stignemo u Grad može da se ispostavi da smo stigli u budućnost. Firmu vodi gazdina ćerka (tada je imala nekih pet godina) sa svojom decom i preuzela je distribuciju novina u celoj zemlji. Nije više reč o prašnjavom magacinu i jednoj kancelariji, nego o velikoj poslovnoj zgradi sa ozbiljnim voznim parkom, sa više kombija i kamiona. Druga maštarija nas je odvela u neku mnoooogo dalju budućnost, dvestotinak godina unapred, i samo znam da nije bila moja maštarija. Našli smo se u zemlji koja više nije naša, od firme ni traga, u zemlji se više ne govori srpskim jezikom, niti mi znamo ko su ti stranci niti oni znaju odakle smo se mi pojavili. Ta maštarija je bila tako apokaliptična (mada su se neka predviđanja pokazala tačnim: gazdina ćerka vodi firmu sa ocem, a zemlja nam je puna stranih radnika) da smo opet zaćutali. Umesto da se razveselimo, postali smo još tmurniji. Magla se nije razvejavala, put je bio pust i tih, čulo se samo brujanje motora našeg automobila.
Laknulo nam je kad je iz magle izronio putokaz za skretanje sa autoputa prema Gradu. Bili smo jedini auto na naplatnoj rampi. Radnik je govorio srpski i iznos putarine je bio u dinarima. Do grada smo imali još tridesetak kilometara, magla se malo razredila i radio je napokon progovorio. Mi smo i dalje ćutali. Stigli smo kući nešto malo pre pola noći: putovali smo više od četiri sata. Ne volim maglu, jeza me hvata od nje, i tačka.
Ostavite odgovor