– Сени Ђуре Јакшића –
И овај камен земље Србије
о чланак јој је ломни обешен
да на дно века сан јој прибије.
Из црнице јој брашно извире
за колач крвљу рода замешен
што дивљи чопор бесно раздире.
Под оним звоном, у оној школи
са друговима ужину делих.
Под цветном марамом коса боли!
Небо нам поглед грли к’о свила:
на гнездима сред врхова белих
орлови шире поносна крила.
Не веруј да у олујној ноћи
Суђаје шапћу да никад неће
кроз двери сломљене Србин проћи.
Устаћеш, земљо. Раскршће чека.
Погледај како Рамонде цвеће
твој камен обраста на дну века!









Ostavite odgovor