U korenu straha se raspadaju moje obale
obriši dušu ugaslu iz mog pepela,
tvoje grube laži su jedinu istinu odale
na kraju si dobila ono što si uvek želela.
Večitom tugom umivam lice od tuđih laži
vatrom posipam moje beskrajne tragove,
u punom mesecu je zapisano ono što srce traži
videćeš boju ljubavi tek kada skineš sa očiju amove.
Znam da nema kraja što se dodirom rodilo
bez hladnih pogleda ćutimo u mraku,
tajnom mrtvom što se samo nama dogodilo
znali smo da ćemo unapred izgubiti bitku svaku.
U sramoti iza koje se skriva tvoja gluma
živećeš tek pustom samoćom protkana,
čaša tvoje gorčine će uvek biti do vrha puna
potezom izdajnika ćeš sebi presuditi da budeš prognana.
Obećavam ti da ćemo se videti kao stranci pognute glave
ti ćeš možda nešto reći ali ja te više ne slušam,
senke tvoje će samo poraze da slave
jer, nikad ne gubi onaj ko postane ravnodušan.
Umoran od čekanja u trenu kad prestane da boli
i godine bledih uspomena nestaće u tvom beskrajnom ukoru,
život uvek pruža izbor onom ko nesebično voli
a od tebe preostaće samo jedan pogled tužne devojke na prozoru…
Ostavite odgovor