SREĆA

Mogu li reći da imam sreće

ako mi vedro jutro svane,

ako se budim u domu svome

gde ljubav boji noći i dane?

Ako se i druge oči bude

u istom domu, u istom raju,

da li je zasluga moja da živim

u ovom srebru, u ovom sjaju?

Da li je sreća poklon sa neba

bačen na zemlju Božijom rukom,

ili je sreća ono što gradiš

danom u dan, znojem i mukom?

Da li se sreća deli na dvoje,

troje, četvoro, i više, i dalje,

ili se sreća sabira i množi

sa svakom dušom što nam Bog šalje?

Ja svoju sabiram, ja svoju množim,

pa opet množim, po više puta,

i u nju pletem svu moju tugu

kada sam ljuta i zabrinuta.

Jer deset ruku u zagrljaju

okruži ranjenu dušu moju…

Ima li veće sreće na svetu

i veće tuge u istom spoju?

Ima li kakve snažnije strasti

svetlijeg jutra, vedrijeg neba,

ima li, opet, tužnije tuge,

bolnijeg bola i crnjeg hleba?

Sreća je sve to – crno i belo,

gore i dole, od zemlje do Boga,

sreća da strepim, strahujem, brinem,

da oči isplačem kad imam za koga.