Njene velike smeđe oči već šest godina gledaju kroz zamazana stakla na to malo dvorište. A u njemu, ogoljeno žbunje, izgažena trava, po koju kocku koja je ostala od staze što je formu odavno izgubila, a pored nje, najlepše i najživlje stvorenje u tom svemu, jedno drvo s dugim granama. Svake godine dve grane sve su bliže prozoru, pružaju se, zovu je. Jednom je i pokušala, ali uđe starešina smene u sobu, baš u tom trenutku. A ta zdepasta, omanja žena, patkastog hoda – starešinu deca su zvala „strašinarka“. Ona je mlađoj deci bila stvarno kao neko strašilo, ali ona starija, koja su već umela da prepoznaju karaktere odraslih, tako su je zvali, praveći grimase. Shvatili su da je ona zapravo smešna u nastojanju da bude stroga.
A prava strogost u najoštrijem obliku mogla se pripisati samo jednom – onom ko se nije smeo ni gledati od straha koji je budio. Osim što je imao ožiljak iznad gornje usne, preko koga, očigledno, brkovi nisu mogli da izrastu da ga sakriju, imao je tako strašno svetleće oči, kao noćna prikaza. Doduše, noćnu prikazu niko od njih nije ni video, ali su je mnogi baš tako zamišljali. Šaputale su se o njemu neverovatno grozne priče u predvečerja, pred spavanje. Hteli su oni da ne misle na njega, ali ih je on stalno podsećao na svoje prisustvo.
On nije vikao, naprotiv, glas mu je bio jedva čujan, baš kao kakvoj utvari, pa je baš zato ulivao jači strah. Često su mogli da čuju njegove korake po daščanom podu hodnika, dok su oni osluškivali iza zatvorenih vrata, pokriveni ćebadima od mišjih rupa, moleći Boga da ne otvori vrata. Kako su se koraci približavali, zagnjurivali su glave među kolena, zgrčeni. Nikada niko nije dobio ni ćušku od njega, a kamoli prut ili kaiš po dlanovima. A te su rekvizite dobro upoznali od učitelja, koji je bio ozloglašen po tom pitanju, pa su navikli, nije im bilo bolno.
Neki su tako imali priliku da se dobro izurlaju, koliko ih grlo nosi, sav taj dečiji jad koji se prelivao u njima, kao čančići vrele kaše, koju su dobijali svakog podneva, kako bi im stomaci bili puni do sledećeg dana. Učitelj je bio stariji, pogrbljen čovek, ali s teškom, kvrgavom rukom, koju je takođe koristio kao sredstvo za kažnjavanje. Ulazio je uvek mrzovoljan i ljut. Kuvarica je mrmljala kad god ga je videla za stolom, jer je znala da će joj nešto zameriti. I tako je i bilo.
A takve porcije kakve je on dobijao, ni jedno dete nikada nije ni videlo, a kamoli okusilo. Koliko puta je poželela da ih zameni za njihovu kašu, ali nije smela da se usudi. Jednom, jedan stariji dečak, koga su iz kuhinje poslali po džak uglja, video je učitelja na pragu jedne velike kuće, zagnjurenog lica u kvrgave šake. Mislio je da se tresao od plača. Svi zidovi zgrade su to uskoro saznali, a niko nije znao šta se to učitelju dogodilo. Ali, od tada su ga drugačije gledali. Ponekad i sami pružali šake da ih šiba.
Pružala ih je i ona, ta tiha devojčica. Nju je udarao pet umesto deset puta. Bila je slabašna, kao i sva deca tamo, ali posebno tanka i krhka, kao da je od finog stakla sačinjena, jer je prozračnost njene kože bila pomalo nestvarna. Zapitao bi se čovek gde li su svi ti spletovi vena kojima krv teče tom detetu. Naravno da je bila bolesna često, pa je doktor samo zbog nje dolazio puno puta. Ipak se nije odvajala od druge dece. Htela je da u svemu učestvuje, samo ako može, da bude tu, da posmatra tim velikim smeđim očima.
A onda joj tako, pogled odluta na krošnju drveta. Imalo je raspored grana takav da se činilo kao da širi ruke, kao da zove sebi u zagrljaj. Kad god ga je ugledala, nasmešila mu se. A znala je da se i ono smeši njoj. Znala je da sedi čitavo popodne, do predvečerja, naslonjena uz čvornovato stablo. Čistila ga je od buba i crvića i nešto mu pričala. Ono je klimalo svojim granama.
Druga deca su je zadirkivala zbog toga, ali nije marila. Koliko puta je kuvarica, ako nema nikoga na vidiku, kroz mali, mlečnom bojom zamućeni prozor, ugledavši devojčicu, brzo istrčavala, ponevši i onu paru sa sobom, da joj pruži činiju popare sa sirom. Kako joj ne žustro davala, ništa sporije i blaže joj nije govorila: „Ajde, mala, jedi to, brzo!“ I ona je jela, ali polako, jer drugačije nije umela. Zamišljena, gledala je gore, ka nebu, kroz krošnju svog prijatelja.
U oblicima koje su stvarali listovi videla je jedan lik. Nežni obrisi koji su titrali na vazduhu pretvarali su se u davni osmeh…
S vremena na vreme, dolazili su neki ljudi, uglavnom u parovima, ali i gospoda u mantilima, podignutih revera, a zategnutih u struku. Sva deca su tada morala da se postroje po već utvrđenoj vrsti. Od najvišeg, onog dečaka koji nosi džakove ugljena, do one male što je na proleće prohodala, a koju su doneli jedne noći krišom. Ali, od dece se ništa ne može sakriti. Ona su naviknuta da im noć najviše tajni kaže. Tako su i saznali da je jedan četvorogodišnji malac, s obrazima kao da su mu neko zalepio dve trešnje na njih, izašao na ulazna vrata s nekim dvoje ljudi i nije se vratio ni tog, ni bilo kojeg drugog jutra.
Tako se ponovilo i narednih nekoliko noći. U kući je svaki put svanulo manje dece. Nije bilo onog malog koji gleda obe strane istovremeno, nije bilo one sićušne, crne kose kao noć bez meseca i tamne kože, onog iz sobe u dnu hodnika, koga stalno boli stomak, devojčice sa šakom spojenih prstiju… Do proleća su opet svi i dalje tiho živeli, učili, gledali preko dvorišta na prašnjavi prigradski put. Niko im nije dolazio, osim jednom – jedno žuto kuče zalutalo. Tada je nastala cika oko njega. Milovali su ga svojim mršavim prstima, tu njegovu dlaku boje sunca, kao da su u njemu sve svetlost i radost pronašli. On je, razume se, mahao repom i ubrzano dahtao. Bacali su mu grančice i jedinu loptu od prljavih krpa, koju su osmislili, nudili su mu svoje kaše. Sve su činili samo da što duže ostane s njima. Ali kuče je imalo neku lutajuću prirodu, pa je pošlo dalje. Neka deca su neutešno plakala. Jedna devojčica je tada glasno izgovorila reč, koju niko do tada nije izustio: „Mamu traži, izgubio je mamu!“ Samo je nastao muk, kao po dogovoru. Tu reč mnogi nisu dugo izgovorili, a neki je samo čuli, iako znaju šta znači. A njima je značila samo praznin, još prazniju od njihovih stomaka. Devojčica velikih očiju tada je, na tren, sklopila kapke da bolje prizove lik u krošnji drveta. To blago lice joj se smešilo. Nasmešila se i ona njemu.
Leto je bilo vrelo, toliko, da je i učitelj posustao s kaznama. Udarci su mu bili sve slabiji. Sve češće je gledao negde u daljinu, kao da je bio tamo, a ne tu, u učionici đaka – senki. Kao da mu je bilo teško da diše taj opori vazduh s njima. Možda ih je zato i udarao, što ga muče, što mu ne daju mira noću, javljaju mu se kao male aveti, što ima samo njih, zato što su mu tako neki naredili, dali mu ih kao kaznu, jer nije sposoban da uči fino decu koja imaju svoje roditelje, svoju kuću, i na to sve – nema svoju. Zato mu je žena i otišla s apotekarom i šeta mu to žgepeče pred nosom. Pa da, on i ne zna ništa o deci, pa kako će onda znati koliko detetu treba da upamti, a pogotovo kada je gladno? Njegov je posao da ih uči. E, pa ima onda da ih uči. Ako su glupi, tužni ili gladni, to nije njegovo, on nema ništa s tim. Oni nisu njegovi. Niti jedno dete nije njegovo. A opet, zašto oseća tu mučninu kada dolazi svakog jutra u taj dom, a još težu kad odlazi? Kao da ga te ručice koje je izudarao vuku sebi, u svoju jazbinu, tamniju od bezdana? Zar deca ne bi trebalo da donose radost?
Jednog ranog jutra, još se nije ni razdanilo, Strašinarka pođe po sobama da zavlači ruku deci pod ćebad, jer su uglavnom bila pokrivena preko glave zbog hladnoće, a i gladnih buba, stavljajući im dlanove na čela. Svako dete za koje joj se učinilo da mu je čelo toplije, izvlačila je iz kreveta i sve ih skupila u gomilicu bledih, nedosanjanih malih duhova. Odvedeni su nekim kamionom.
Kuvarica nije smela nikada ništa da kaže naglas. Jezik joj je bio bodljikav, znala je to i sama. Ali su deca odavno shvatila da ona u tom gunđanju, dok čagrlja posuđe, kaže mnogo toga. Tako su načula da su decu odneli u bolnicu, da se širi nekakva bolest, pa je stigla i do njih. Deca se nisu uplašila, jer ona i nisu znala čega zapravo treba da se plaše.
Ta zima je bila najhladnija od svih njenih zima do sada. Devojčica velikih očiju, koje svetlost života još nisu videle, a bile su već pune njegovog sumraka, usnila je jedne noći onaj lik u krošnji drveta kako se razliva po nebu. Širila je ruke za njim da ga dohvati, da ga opet sakupi svojim malim šakama. Probudili su je sopstveni jecaji. A onda je shvatila – ti jecaji nisu njeni, već drveta. Sasvim se razbudivši, začula je i oštre zamahe kroz hladan vazduh, pa onda još glasnije, tupe udarce. Drvo! Bosim nogama po hladnom tlu, stigla je do još hladnijeg drvoseče. Golim rukama, belim od obeskrvljenosti, uhvatila je dršku sekire da je zaustavi.
„Beži mala! Nemoj me za sekiru! ‘Oćeš da izgineš?! Šta ti je, dete?!“
„Nemojte da ga ubijete!“
„Ama, koga? Koga da ubijem? ‘Ajde, ajd’ u kuću!“
Strašinarka već dotrča u dvorište, zaogrnuta pelerinom koja joj je smetala pri hodu, pa zapne i pade preko stepenica. Sada je drvoseča bio zaokupljen tim čudnovatim jutarnjim prizorom, sa ženom raširenih, bucmastih nogu, prebačenih preko glave. Deca, koja su se već naređala po prozoru, smejala su se kao nikada do tada. Strašinarka se, kao prevrnuta bubašvaba, dočeka na noge i hitno ustade, pocrvenela što od neugode, što od napora, ali to je nije zaustavilo da priđe devojčici i ugrabi je za ruku. Ona se opirala, uhvativši se za stablo koliko god je mogla da ga obujmi.
„Ne dam, ne dam da ga seče! Zašto?! Šta mu je skrivio!?
„Dete, drvo nam treba za potpalu. Kao miševi ćete pocrkati, svi!
„Ima uglja, ima!“
„Ugalj je skup, nema se platiti čime! Jedino tebe da prodamo, to ‘oćeš?!“ Devojčica nikada pre nije čula tako nešto, ali je spremno odgovorila: „Hoću! Samo njega ne dirajte!“
„Hoće li neko skloniti ovo derle da dovršim posao?!“ – nestrtpljivo je vikao drvoseča.
„Nemojte, čiko, nemojte!“
Svojim tananim telom zaklanjala je ono mesto gde je sekira već zasekla stablo. A onda, začu se glas, toliko tih, a toliko prodoran, da je i vetar na čas stao. U dvorište je stupio on – strašni nadzornik, svevideći i sveosuđujući.
„Ostavite se toga. Ne secite to drvo!“
„Ali, rekli su mi…“ Nadzornik ga prekinu pogledom, ledenijim i od inja na granama, te ovaj momentalno spusti sekiru.
„Dajte tom detetu toplog čaja i neku gustu kašu,“ obrati se strašinarki, još zajapurenoj.
„Odmah, upravniče! Idemo, mala!“ – i povuče devojčicu za obamrlu ruku, koja je do tada svom snagom stezala drvo. Prošlo je još nekoliko zima, a do tada više puta je bilo postrojavanja dece u hodniku, nakon kojih je sutradan bilo više praznih kreveta. Čak su i miševi i bube sve više napuštali taj tužni dom, videvši da tu života za njih više nema.
Devojčica velikih očiju je tog jutra umivena i uredno očešljana stala u vrstu, koja je bez najave, na brzinu izvedena na hodnik. Deca su još bila sanjiva. Išli su po dvoje, tri para nekakve fine gospode. Jedna žena stala je pred nju. Bila je u kostimu smeđe boje, s blagim uvojcima do ramena, ni mlada ni stara, s blagim izrazom lica i tužnim očima. Odmah kraj žene zastao je muškarac s brkovima opuštenih krajeva, koji su ga činili dobročudnim. Obrgrlio ju je jednom rukom oko ramena. Ona se blagim pokretom okrenu k njemu i uzdahnu. On ju je razumeo.
Devojčicu je strašinarka povela do dna hodnika, pravo pred ona vrata koja su uvek bila zatvorena, a niko nije smeo ni da im se približi. Otvoriše se. Za stolom je sedeo nadzornik. Od onog jutra kada je zaustavio seču drveta, nije ga se toliko bojala. Čak je osećala da u njemu ima nešto, nešto što bi možda mogla i da zavoli, kada bi znala to.
„Tebe su žena i čovek, koji su te malopre videli, odabrali da pođeš s njima. Oni će od sada biti tvoji usvojitelji. Živećeš s njima, daće ti sve što ti treba. Upisaće te u školu, pravu. Kupiće ti odeću, hraniće te. Oni nemaju dece, pa ćeš im ti biti ćerka. Jesi li razumela šta sam ti rekao?“
Dok je to izgovarao, njoj su se već dve tople kapi suze slile na obraze.
Podigao je pogled ka njoj.
„A zašto plačeš?“
„Ne znam…“
„Bićeš srećna. Nećeš više plakati.“
Ona je tada, na jutarnjem svetlu koje je ulazilo kroz prozor, uprkos teškoj zelenoj zavesi, prvi put videla taj ožiljak iznad njegove usne, o kome se pričalo. I nije se uplašila. Osetila je sažaljenje. Taj ožiljak je podseto na njeno drvo.
„A mogu li nekada doći ovamo?“
„Svi bi da pobegnu, a ti bi da se vratiš.“ „A da li bi ti ljudi… posvojitelji, mogli da usvoje i ovo drvo?“
„Ne znam, to ćeš ih ti pitati.“
I zaista, sve je tako bilo kako joj je upravnik rekao. Sve je dobila. Dom, školu, novog učitelja koji se smejao s decom, haljine svih boja, cipele, rumenilo u obrazima i one koji su je tiho i brižno pratili. Nisu je zapitkivali da li je zadovoljna, nisu je ružili, nisu je ni hvalili — samo su je osluškivali ponekad noću kako diše. Tada ih je čula kako šapuću. Jednom joj se učini da je žena plakala uz reči: „Te njene oči… koliko li je tuge u njima.“ Ona nije ni znala do tada da je bila tužna, kao ni to da li je sada srećna.
Čekala je trenutak kada će se usuditi da ih pita za drvo.
„Želim da vidim moje drvo.“
„Kakvo drvo?“
„U dvorištu doma.“
„Pa, ići ćemo da ga obiđemo.“
„Ali stalno, moram da pazim na njega, da ga ne poseku.“
„Neće, budi sigurna u to.“
Godinama je dolazila da poseti svoje drvo. I kada zgrade doma odavno više nije bilo, ni upravnika, ni strašinarke, ni kuvarice, ni dece…
Sve do jednog dana, kada je, bližeći se tom mestu ugledala naherano stablo, kao da se jednom granom uhvatilo za svoje deblo da se pridržI, shvatila je da je staro, da neće još dugo. Ono je moglo još da živi, drveća mogu nadživeti i nekoliko ljudskih života, ali se mnogo tuge nagledalo i nadisalo. Ni sva njena ljubav nije ga mogla učiniti dugovečnim.
Sledeći put, bilo je položeno na zemlji. Ona se sagla nad njim, pa kleknu uz njega. Poljubi mu stablo, baš na onom mestu gde je bio ožiljak od sekire i podiže omanju granu sa nekoliko izdanaka listova.
„Trudio se da još živi, hteo je da me još jednom vidi,“ pomisli.
Uze onu granu i pođe u svoj dom, svojim ostarelim starateljima.
Pre toga, sačekala je svoju kćer pred školom, da povede i nju, da im se duša ozari.
Starima ne treba mnogo, kao i deci, pa i jednom drvetu. Tek zračak svetlosti, da dotakne ono nešto, što se može voleti, a ni ne znati to.
Ivana Maj
Ostavite odgovor