Шетач

У оној Рашковој, ђе се окупљасмо,
за карираним столњаком, више те нема…
Додуше, нема ни кафане, ни старог кина…
Oног премудрог ћутања уз чашицу…
Као, ни последњег никшићког боема…
„Све су то свјетови, лафе“…дугачак пепео с цигарe се руни…
„Моји, твоји али Свјетови лафе…
И не дај да те то буни“

Видим га, кaо да је сад…
Замишљен, у облачку дима…
Газећи…корзоом,
као по, Кремаљском Црвеном Тргу…
Да корача…
Плови… Никшићки, Боемик, Сликар и Пјесник
На глави му сјди сјеверњача…

Вјечност, ће те…
Та шарена курва, што ријетке воли
Са очуђеним сликама твојим,
усвојити…
Видим те…као кроз маглена стaкла…тад,
у загрљају њеном, испуњаваш свој град…

Ти…
Улицом својом,
на главни корзо силазиш…
Cјениш се пред бронзаном фигуром ШЕТАЧА
Па се чуду не можеш ишчудити…
Гле, чак и натпис у дну угланцан има…
„ШЕТАЧ“
„Умјетник и боем,
Војичић Жарко“
Звони…
Мједеним словима…