Na njegovom licu prvo primetis osmeh.Ne onaj nauceni osmeh za slike, niti onaj brz koji ljudi stave kada nekog sretnu usput. Njegov je spor, dubok i iskren — kao da dolazi iz nekog mesta gde se zivot vec dobro upoznao sa covekom.Oko ociju su mu bore. Ne sitne, jedva vidljive, vec prave, duboke linije koje govore da se mnogo smejao, ali i da je mnogo toga precutao. Te bore nisu skrivale godine — nosile su ih ponosno, kao medalje.Bio je u srednjim godinama, onim kada covek vise nema potrebu da se dokazuje. Ramena siroka, drzanje mirno. U njegovom pogledu bilo je neceg sigurnog, gotovo ocinskog. Izgledao je kao neko ko zna kako se cuti kada treba, ali i kako se stane ispred nekoga kada postane tesko.A taj osmeh… To je bio osmeh coveka koji je prosao kroz razocaranja, ali nije postao gorak. Coveka koji je mozda izgubio neke bitke, ali nije izgubio sebe. U tom osmehu nije bilo potrebe za paznjom — bio je jednostavno tu, prirodan kao disanje. Sada ga vise nema. Nije samo otisao — zivot ga je uzeo. Ipak, njegov osmeh zivi u secanjima, u pricama,pesmama. … u tihoj prisutnosti koju ostavi za sobom. I mozda bas zato njegov osmeh izgleda jos iskrenije.
Jer i kada covek umre, ono sto je bilo pravo i iskreno — ostaje zauvek.
Boro…
Ostavite odgovor