Била сам уморна, гладна и бесна.
Све због једног папира који више није ни постојао.
Јавила сам се за посао. Тражили су ми потврду са факултета да сам током студија обавила праксу.
„Каква потврда?“ питала сам збуњено.
„Да сте били на пракси. То је важно да се приложи уз диплому“, одговорила је службеница равнодушно.
„Али диплома значи да сам све завршила.“
„Донесите то што тражимо, иначе нећемо наставити разговор.“
Изашла сам не верујући. Било је прошло десет година. Ко још чува такав папир?
Ипак, одлучила сам да покушам. Да одем у град у ком сам студирала. Можда га негде ипак има.
Наравно, није га било.
„Чувамо документацију десет година, а и то вероватно не спада у оно што се чува“, рекла је службеница, више себи него мени.
Изашла сам из зграде и кренула улицама које су некада биле моје. Сада су припадале неким другим младим људима. Препознала сам тек понеки излог. Све остало било је ново.
Ципеле су ме жуљале до бола. Тело ми је било прегрејано, одећа претешка. Све сам промашила тог дана.
Угледала сам излог са малом избочином и наслонила се. Недалеко је била кинеска радња. Помислила сам да одем да купим папуче и мајицу. Само да се ослободим.
Уместо тога — села сам.
Изула сам ципеле и спустила се на бетон. Наслонила главу на колена.
„Зашто ми се ово дешава?“ питала сам се, али без правог одговора.
У том тренутку, испред мене су пала двеста динара.
Подигла сам новац, уверена да је некоме испао. Подигла сам поглед — човек који их је спустио већ се окретао, гледајући ме сажаљиво.
Тек тада сам схватила.
Мислио је да сам просјак.
На тренутак сам остала збуњена, а онда сам се насмејала. Гласно. Необуздано.
„Људи моји, какав је ово дан“, помислила сам.
Устала сам, подгазила своје нове ципеле и кренула даље. Новац сам понела са собом.
Недалеко од мене седео је човек. Стара, прљава одећа. Нечешљана коса. Поглед у даљину. Поред њега картонска кутија са ситнишем.
Пришла сам му.
Застала.
Он није скренуо поглед.
Села сам поред њега.
Ћутали смо.
Људи су пролазили. Неко би бацио поглед, неко новчић. Седела сам и одмарала се. Први пут тог дана, без журбе.
Гледала сам га са стране и питала се шта човека доведе до овог места.
Мора да постоји тренутак кад све стане — и више немаш снаге да се вратиш.
Или можда само седнеш… и останеш.
После неког времена, упитала сам:
„Да ли сте гладни? Могу да нам купим нешто за јело. Ја сам страшно гладна.“
Погледао ме је као да ме тек тада види. Задржао поглед кратко, па га поново вратио негде далеко.
Није одговорио.
Прошло је још мало тишине.
„Ја морам да одем нешто да поједем“, рекла сам тихо. „Донећу вам нешто ако желите.“
Устала сам.
Тада је узео кутију са новчићима и пружио је ка мени.
„Узми“, рекао је. „Купи и за мене што и теби.“
Збуњена, одмахнула сам главом.
„Не треба, имам новца.“
„Узми“, поновио је тихо.
Нисам више ништа рекла.
Отишла сам до киоска и узела две велике пљескавице. Човек ми је, без речи, додао и два сока.
„Он пије тај“, рекао је.
Вратила сам се.
Села поред њега.
Пружила му храну. Климнуо је главом.
Јели смо заједно.
На улици.
Без питања. Без објашњења.
Само двоје људи који су се тог дана нашли на истом месту.
Тог дана нисам нашла папир који су тражили.
Али сам нашла нешто што нико не тражи — а свима недостаје.
Ostavite odgovor