– Pre nego što počnemo, da li možemo da promenimo naziv ovog našeg zapisa?
– Nismo ni počeli, a ti bi već nešto da menjaš? Ostavi to za kraj, kad budemo imali neki materijal u rukama…
– Mislim da je Brevijar, pogrešan naziv….Jer osećam i vidim pravac u kom ćemo ići. Možda to nije Brevijar što ćemo zapisati, ali kako to uopšte nazvati…
– Nazovi kako hoćeš. Bitno je šta se u njemu nalazi….
– Slažem se, ali našem čoveku misao često beži, i u stanju je da na osnovu samog naslova stekne u startu neki otklon. To jeste trapavo razmišljanje, ali je neupitno. Uostalom, ne bi bili tu gde jesmo, da se tako trapavo i traljavo ne razmišlja…
– Imaš pravo. Neka bude onda manifest…Iako to manifest nije, ali ne treba da trošimo energiju na formu. Ali neka bude: „Balkanski Manifest“. Može tako?
– To mnogo bolje zvuči. Sad imaš pažnju prosečnog čitaoca.
– Prosečan čitaoc, nemoj molim te da počinjemo…. Ako ovo pravimo za prosečnog čitaoca onda hajdemo na piće negde, i da zaboravimo sve. Zapamti, mi ovo pišemo za naš Cvet, a ona će dalje znati šta sa tim da radi. To će na koncu, doći do tog kako ti kažeš prosečnog, ali tad neće biti opasnosti da će biti pogrešno protumačeno. Taj gospodin prosečan, će tada već želeti da uzjaše novi talas….
– I to je tačno…. Slušam te, spreman sam….
– Dakle, krenimo od početka…
Manifest koji je pred vama, je opomena Čoveku, pred ono što ga čeka. Nismo bili u budućnosti, mi živimo sada i ovde. Oči nas, još uvek služe odlično, te samo prenosimo ono što vidimo da vas čeka Sutra.
Ukoliko smatrate, da savete i upozorenja koje ćemo ovde izneti nisu tačna, da grešimo, molimo vas, prvo preispitajte svoje vrednosti i stavove. Na čemu su zasnovani, gde je izvor vaših trenutnih pogleda na život. Velika je verovatnoća da živite dubokim snom, i da kroz život plovite na čamcu koji je nasukan na sprud vaših želja i očekivanja. Možda je nebo koje je nad vama, samo scenografija, i možda vidite samo ono što Oni žele da vidite.
Oni su tlačitelji, i ne žele vam dobro. Uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Kako juče, tako i danas ali i sutra. Stoga, dobro pročitajte ono što je pred vama.
Prvi put širom otvorenih očiju, drugi put čistim i zdravim razumom, i treći put srcem.
Dajemo vam ovaj manifest, jer ništa drugo nam nije preostalo.
Dajemo ga, jer želimo da osvojite svoju slobodu koju kao bića nosite u sebi. Ne tražimo ništa zauzvrat. Ne pletite nam lovorike, jer nas sutra neće biti. Ova dva jahača odlaze u sumrak, sami. Ne kudite nas, jer vas nećemo čuti. Nego potrudite se da proživite ovaj život, ne onako kako morate, nego kako želite.
– Ovo je sjajno. Ne bih ništa dodao.
– Budeš li mi prekinuo tok misli sa ovako nekim praznim komentarom, zapamtićeš me. Ako imaš šta pametno reći, slobodno uskoči u suprotnom, samo piši….
Pa da počnemo….
Balkanski manifest
1. I početak ima kraj. Sve u životu ima početak i kraj. List na drvetu u proleće se otvori, da bi na jesen, uvenuo. Sunce izađena Istoku, da bi na kraju dana, na Zapadu opet nestalo. Sve ima svoj kraj, tako i čovek. Tako i sredina u kojoj živi. Ono što se uopšteno zove društvom. U toku naših života, država u kojoj smo rođeni, odrasli, živeli, ostarili i na kraju propali, je promenila više naziva i uređenja. Metamorfoze su deo ciklusa, ciklus je deo sveta, a svet – to smo mi. Svi mi. Ako uništiš pojedinca, pokreće se domino efekat!
Jedan takav ciklus je na svom kraju, i nakon njega će početi novi. Sa ili bez vas. Ovog puta, morate biti spremni. Jer ko nije spreman, osuđen je da se kreće u kontra smeru, i ponovo proživljava već viđeno.
2. Četvrtina veka je iza nas, u toku ove druge četvrtine nestaće svedoci jedne civilizacije. Nestaće ljudi, koju su bili svedoci i učesnici najprogresivnijeg perioda u istoriji čovečanstva. Perioda od II svetskog rata, do ovih naših dana. Ti ljudi, su odrastali na tradiciji XIX veka i ranog XX veka, a onda su svedočili rađanju televizije, hipi pokretu, tehnološkim revolucijama, progresu popularne kulture, sex revolucije, padu berlinskog zida, rušenju jedne i rađanju nove ideologije čiji smo zatvorenici danas. Videli su i osetili najveće krvoproliće u Evropi nakon Hitlera, a to je pad Jugoslavije. Živeli su punim plućima ali i disali na škrge. Danas se nalaze u nekom vakumu, žive ni na nebu ni zemlji. Te i takve ljude, dobro prosmotrite, jer u njihovim očima se krije toliko toga, viđenog, koliko nije u nekoliko generacija zajedno pre njih. Dobro ih pogledajte, uz oprez. Slušajte šta vam govore, ali ne verujte im slepo.
Njihove istine su samo putokazi, vaša istina je put! Njihove laži su poput letnjeg pljuska. Čuvajte se sparine nakon toga….
3. Svet u koji ste zagazili, svojim rođenjem, Vi mladi ljudi, taj svet polako nestaje. Do polovine ovog veka, a to će doći vrlo brzo, trpićete posledice današnjih dana. Toliko toga je razoreno, da se preko noći ne može sagraditi.
Dakle, pred vama će se naći izbor: da li da najbolje godine proživite na zgarištima prošlosti, gde će po vama padati kiše pune pepela, ili ćete stvoriti novo nebo, vedro, i zasejati novu travu, jarko zelenu i obojiti spoljašnost vedrinom svoga duha?
Ako vam ovo previše uopšteno zvuči, zapitajte se ko će vas sutra lečiti i školovati vam decu, ako je obrazovni i zdravstveni sistem, danas, na izdisaju?
Da li ćete samo sleći ramenima, kao što se to danas čini, i to prihvatiti kao nešto što se ne može promeniti, ili ćete svi zajedno, potražiti rešenje?
Da li ćete gaziti po smeću i udisati plastiku ili saviti leđa i pokupiti je? Možda, distai čist vazduh?
I na kraju, imaćete pred vama najteže pitanje…
Zašto je to baš meni zapalo? I da li treba na takav način da potrošim najbolje godine, ispravljajući krive Drine? Boriti se sa vrtlogom nepravde…
Pitanje smisla će nestati, onog dana, kada stvorite novi smisao. Kad date Životu novo značenje lišeno stega prošlosti, lišeno nasleđenih kulturnih obrasaca.
Zapamtite, crvena boja je osnovna boja, crna se dobija mešanjem drugih!
4. Dobra vest je starija od loše vesti! Nešto je prvo bilo dobro, dok čovek nije pokvario. Negujte dobrotu zato kao najvažniju osobinu. Kao najveći stepen vrednosti. Uvek i svuda.
5. Prostor na kojem živimo delila je religija. Ta reka je oduvek bila puna virova. Ona neće stati, njene struje neće oslabiti. Promeniti joj tok ne možete. Već napravite nasipe, sagradite brane. Ukrotite je koliko budete mogli. Na njenim obalama se kupajte, uživajte u suncu, ali nemojte ići duboko. Poštujte tu reku i čuvajte sve njene obale, ali nikada joj se nemojte predati u potpunosti. Čuvajte sebe! Negujte Život kao najsvet(l)iju stvar.
6. Nikada ne veruj u ono što čuješ! Onaj ko sumnja, svestan je sebe. Ko previše sumnja, troši vreme. Ko ne sumnja uopšte, taj je budala, njega se pazi.
7. Vreme je jedini nosilac prave vrednosti. Ono jedino zapravo postoji. Koga zub vremena ne slomi, taj vredi. Ovo posebno važi za umetnost, i nje se drži. One umetnosti koja je odolela vremenu. Pomoći će ti da iz nje stvoriš novu umetnost. Jer u njoj je lepota. Bez lepote se takođe ne može živeti. Pogledaj oko sebe i uveri se u ovu tvrdnju. I ne dozvoli da knjige ponovo gore. U znanju je jedina prava moć!
8. Društveno ekonomski sistem koji danas divlja svetom, najkasnije do polovine veka će nestati. Za sobom će ostaviti pustoš. Budi spreman da promeniš način života. Koliko god ova zemlja bila gažena, koliko god da krvari, i dalje daje plodove. Zemlja, ne beton.
9. Ujedinjeni u raličitosti. Danas se to pogrešno tumači usled vladavine individualizma. Na to zaboravi. Ujediniti se u različitosti, sutra će značiti samo jedno, a to je – solidarnost.
Dajemo ti devet tačaka, jer taj broj je ključ univerzuma. Ako ovih devet tačaka usvojiš i ako im se prepustiš, u tebi će stvoriti novog Čoveka, i jednu novu Istinu.
Ako ih usvojiš prebrzo, uništićete.
Ako ih ne budeš shvatio ozbiljno, opet ćete uništiti.
Ako te je strah, znači da je tvoje biće prepoznalo nešto za čim čezne. Strah je ništa drugo nego jauk duha.
Ako te, ipak, nije briga za sve rečeno, znaj da ćete budućnost odbaciti i da ćeš zauvek ostati u zečijoj rupi. Život je u njoj moguć, ako misliš da je to život. A nije. Mi smo bili i van te rupe, ali, i istražili njene dubine.
Mefisto ili ovaj manifest, sam odluči!
Imaš li nešto da dodaš?
– Mislim da bi sada trebali, samo, da ćutimo. Da pustimo da tišina prostruji kroz ove redove. Stojim iza svake izgovorene i zapisane reči.
– Nismo na sahrani pa da ćutimo. Daj da popijemo nešto….
– Nismo na sahrani, ali oni će imati osećaj da jesu, ako ovo ne shvate ozbiljno….
– Dok se to desi, mi ćemo biti negde ko zna gde… Na Zemlji sigurno, ne.
– I to što kažeš….
– Koliko je sati?
– Svanulo je.
– Odlično. Spremi se…Naš Cvet se rano budi, za neka dva sata, otprilike, krenuće na posao…moramo joj ovo ostaviti….
– Kakav je plan….
– Objasniću ti usput….
***
– Šta si se tako pripio uz mene? Pomeri se malo….
– Odakle će doći? Kako izgleda….
– Pobogu, držao si njenu fotografiju u rukama, znaš kako izgleda… a doći će tramvajom, uskoro…
– Tramvaj zvani želja…
– Da. To si dobro rekao…
– Hoćemo ostaviti ovde na klupi, ili gde….
– Radi u onom kafeu pored stanice. Ućemo nekih petnaestak minuta nakon što otvori, poručiti piće, koje nećemo popiti, platiti, ostaviti ove naše zapise i otići…
– Dakle ipak će nas videti…
– Plašim se da neki idiot ne uzme umesto nje, bitno je da ona to uzme… A, mislim da bi bilo pošteno da nam bar vidi lica…da joj ostavimo tu mogućnost da nas se seća ako nekada bude poželela….
– Eno je….
– Sedi, kud si krenuo… Osmatraj, ne žuri…
– Prelepa je. Pogledaj kako hoda, kako se nosi… Njen pogled gleda pravo…
– Ko je bio onaj pisac, što te je onda u Kinoteci posetio….
– Molim?
– Pričao si kako si radio u Kinoteci, i kako te je posetio jedan pisac…
– Ah da, sećam se. Rekao sam ti već, ne bi mi verovao kad bih ti rekao…
– Okušaj me…
– Neću… Nemam nameru da se u ovim godinama nekome pravdam i nekoga ubeđujem….
– Znači, ipak si sve to izmislio…
– Nisam!
– Reci onda!
– Neću…
– Reci!
– Dobro, eto ti… Kiš!
– Ko?!
– Kiš, brate….
– Danilo Kiš?!
– Tako je….
– Nije te posetio Danilo Kiš….
– Eto, vidiš….
– Tebe nije posetio Kiš u Kinoteci… Koje je to godine bilo? Za koji roman je skupljao građu i šta je mogao naći u Kinoteci…
– Rekoh, da nemam nameru da ti se pravdam. Ali to je bio Kiš! Imam čak i njegov autogram i posvetu na jednoj salveti, jer smo čak i popili piće….
– Daj da vidim!
– Ne dam!
– Jer nemaš!
– Imam…
– Ajde u opkladu da nemaš!
– Sad ćeš da vidiš ….
– Šta je to?
– Otvori kovertu…. Četrdeset godina nosim ovu kovertu, svakog dana, kraj srca…. Otvori i polako izvadi…
– „Joci. Neobuzdanom sanjaru i tumaču ljudskog duha. D. Kiš “
Pa ovo je neverovatno! Sve ove godine, ti to nosiš sa sobom i nisi mi rekao….
A ko je bio onaj reditelj što si ga sreo na Festu?
– Pogledaj….
– Ko je bio?
– Ispred nas…
– Šta?
– Stoji ispred nas…Cvet naš…
– Čula sam vašu prepirku, i zaista mi deluje tako neodoljivo. Poput dva dečaka se raspravljate… Zaista ste poznavali Kiša? On je moj omiljeni pisac, mogu li da vidim tu salvetu….
– Daj joj salvetu šta bleneš tako u nju….Naravno dušo, izvoli…
– Tako me je pokojni deda oslovljavao, nisam to čula dugo, dugo….
– To je generacijska stvar, mi tako zovemo svaku devojku, mislim ženu, mislim mlađe….
– Izvoli, naravno, pogledaj….
– Zaista divno. Ovo je baš posebna salveta….
– Tvoja je….
– Ne, ne ….ne mogu….
– Dugo je kod mene, mislim da je red da je neko lepši od mene sada čuva….Meni svakako ostaju sećanja…
– Sigurni ste?
– Naravno, dušo, uzmi slobodno…
– Ne znam kako da vam se odužim….Radim u ovom kafeu, mogu li da vas počastim kafom bar?
– Ne udaraj me laktom…naravno da možeš….
– Ne….
– Ćuti…
– Slatki ste…dva dečaka, a iako ste sedi, vijori vam se plavi čuperak, poput zastave….
– Kako se dušo zoveš?
– Jelena.
– Jelena, žena koje nema…
– To mi je jedna od omiljenih knjiga….
– Verujemo ti….Hajde ti Jelena otvori taj tvoj kafe, sad ćemo mi….
– Nije to moje, ja tu samo radim…
– Jasno, jasno, to se samo tako kaže….Sad ćemo nas dvojica, samo daj nam trenutak….
– Naravno…
– ….Umalo umro nisam. Ne osećam noge….
– Bravo za salvetu. To ti je bio pravi potez. Vadi ove zapise, i bežm’o dok se nije vratila…
– Ne! Želim je upoznati…
– Idiote, seti se zašto smo ovde….Ne smemo! Svaka dublja konverzacija će izazvati skroz drukčiju reakciju….
– Ne lupaj! Samo da proćaskamo sa njom, molim te….
– Neka joj ovaj susret ostane poput izmaglice u srcu. Moramo je pustiti…Neka se pita dal je sanjala sve ovo, ovog prolećnog jutra ili ne…. Nek se zapita šta je bila stvarnost… Ona to, sebe, mora upitati…
– Proklet bio ovaj život i ti zajedno sa njim. Ovo sebi neću oprostiti dok sam živ, al u pravu si!
– Ostavi zapise i manifest, i stavi ovaj cvet lotosa odgore.
Šta radiš to…. Vrati te zapise…vrati dijaloge!
– Hoću da zapišem ovo jutro, a onda nek ovi prokleti zapise završe u smeću…
Prešli smo ulicu i skriveni iza ugla virili smo u pravcu klupe na kojoj smo sedeli. Naša devojka je ubrzo izašla, i pogledom nas tražila oko sebe. Na klupi je našla manifest i lotosov cvet. Gledala je neko vreme u cvet a potom sela na klupu i počela da čita. Sve joj je bilo jasno već nakon prvog čitanja. Niz njeno neukaljano lice slivale su se suze. Potom je čvrsto stegla ispisane stranice na grudi, nasmejala se, obrisala suze, skinula onu kecelju i krenula negde daleko. Daleko od tog sumornog kafea, u susret nekoj novoj Sebi.
I evo, opet je ponoć, pišem ove poslednje redove. Vidim jasno svaki detalj ulice, osetim sve mirise tog jutra. Moj saborac, sedi kraj mene, u rukama mu koverta sa već ispisanom adresom….. Ova sveska će završiti negde, možda baš kod nje, a možda i neće….Nije ni važno.
Jedino žalim, što mnogo toga nismo rekli, što mnogo toga nismo ispričali…. A, šta više da vam i pričam. Svakako, ne biste mi ni verovali kad bi čuli….
Ovu priču, dalje, samo devojka sa lotosovim cvetom može nastaviti….
Ostavite odgovor